Srbi brinu o hrastu, a Islanđani o vilenjacima!

U zemlji vatre i leda gde su „polja lave“ okružena maglom, kruže legende o „skrivenom narodu“ - hiljadama vilenjaka koji žive u islandskim divljinama.

Bilo je samo pitanje vremena kada će dobiti i svoje političke predstavnike, piše Hafington post.

Zaštitnici prava vilenjaka udružili su se sa borcima za očuvanje životne sredine, kako bi ubedili islandsku Komisiju za izgradnju puteva i uređenje obale i lokalne vlasti, da napuste projekat izgradnje auto-puta od vrha poluostrva Alfranes do predgrađa Rejkjavika Gardabera.

Oni strahuju da će put narušiti stanište vilenjaka i tvrde da je ova oblast naročito važna, jer se tu nalazi vilenjačka crkva.

Projekat je obustavljen dok Vrhovni sud Islanda ne odluči o ovom slučaju, koji je pokrenula grupa „Prijatelji lave“.

U međuvremenu su članovi okupili na stotine demonstranata da blokiraju prolaz buldožerima. Nešto slično kao u našem Savincu, zbog starog „hrasta zapisa“.

To nije prvi put da se „vilenjačko pitanje“ ispreči planovima grada. Tema se toliko često provlači, da administracija ima pripremljene odgovore za medije u slučaju „skrivenog naroda“, a u većini stoji da su „problemi rešeni odlaganjem projekta do određenog roka kada, vilenjaci koji naseljavaju teren navodno mogu da se presele“.

Skandinavski folklor prepun je vilenjaka, trolova i drugih mitskih stvorenja. Većina ljudi iz Norveške, Danske i Švedske nije ih shvatala ozbiljno još od 19. veka, ali vilenjaci na Islandu „nisu šala“.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet Islanda 2007. godine, pokazalo je da oko 62 odsto stanovnika Islanda smatra da su vilenjaci postojali ili da i dalje postoje.

Iako mnogi „Prijatelji lave“ kao motivaciju imaju brigu o očuvanju životne sredine, oni vide priču o vilenjacima kao deo šireg problema očuvanja istorije i kulture ove jedinstvene zemlje.

„Nekima je cela priča o vilenjacima iritantna“, kaže ekolog Andri Sner Magnason, dodajući da on lično nije siguran da li vilenjaci postoje.

„Venčao sam se u crkvi pred Bogom koji je podjednako nevidljiv kao i vilenjaci, pa je ono što deluje iracionalno, za Islanđane sasvim stvarno“, objašnjava Andri Sner Magnason.