Šta bi nam Nušić danas rekao?

Povodom 149. rođendana, srpskog književnika, komediografa, novinara i diplomate Branislava Nušića, organizovano je niz manifestacija, a po prvi put u ulozi Živke ministarke našao se muškarac, glumac Goran Jevtić.

Premijera predstave „Gospođa ministarka“, koju je režirala Tanja Mandić Rigonat zakazana je 8. oktobra na večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“.

Glumac Milan Milosavljević, pokušao je da nam dočara današnji pogled na svet poznatog komediografa.

Gospodine Nušiću, Vi danas slavite 149. rođendan. Srećan Vam rođendan. Kako se osećate? Jeste li umorni?

Hvala. Osećam se dobro. Zapravo, iako imam skoro 150 godina, nikad se nisam osećao življim. Vreme već odavno stoji.

Šta se promenilo u odnosu na vreme kada ste vi pisali?

Ne mnogo toga, vidim da su naslednici svih ljudi o kojima sam pisao stigli isto gde i njihovi očevi i majke. Da su imena drugačija, ali da su priče zapravo iste. Zato ja nemam šta ni da dodam onome što sam napisao.

Gde su danas Vaši junaci? Ili bar njihovi naslednici?

Agaton i Simka su u Nemačkoj. Tamo još jedino ima. Blizu njih je i inženjer Pavle Marić. On živi u Beču pod imenom Adolf Švarc, a u Srbiji je i dalje pokojnik. Ne sme da se vrati. Mali Pepika Cvijović je porastao, bio je uspešan sportista ali sad, vidim da kao i njegov otac Milorad, ima doktorat. Ono što moram da istaknem je to da je Aleksa Žunić avanzovao. Više nije sredki špijun sad je postao svetski špijun. Sad ga svi traže, a on izgleda spava po nekakvim aerodromima. U Rusiji, valjda. On jedini ne brine šta će svet da kaže. Ma ceo svet je ostao isti, samo što se više nego ikad klanja „Mister Dolaru".

A Srbija? Koliko je ona ista ili se nešto promenilo od vašeg vremena?

Pa neke stvari se jesu promenile. Ja kad prošetam gradom mnoge stvari ne prepoznajem. Sve je manje kafana iz mog vremena tako da nema više mnogo mesta gde mogu da sedim. Osim ovog „Znaka pitanja" skoro da i nema kafana iz mog vremena. Na površini je dakle sve drugačije ali suštinski sve je isto. I onda kao i danas Evropa je hotel, a Kosovo naša najveća briga. Samo što sam ja tražio, molio da idem na službu, na Kosovo, a danas izbegavaju da odu tamo i u posetu. Čak i kad neko iz Beograda reši da ode u posetu na Kosovo odmah mu zabrane.

Na Kosovu ste bili konzul. Službovali ste u Prizrenu, kako Vam je izgledalo to Kosovo s početka 20. veka, desetak godina pred oslobođenje?

Ja sam pisao opširna pisma mom pretpostavljenom, Simi Lozaniću, ministru inostranih dela Kraljevine Srbije. Ta pisma možete pronaći u bibliotekama, a i ne morate. Pogledajte bilo koji Dnevnik. Ništa se nije promenilo.

Bili ste upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, pozorišta u Sarajevu, jesu bar pozorišta drugačija nego u vaše vreme?

Jesu. Sad me u pozorištima ima više nego kad sam ja bio upravnik. Ali, onda sam mogao da kontrolišem stvari. Sada ne mogu. Pa zamislite rekoše mi da sad Živku ministarku igra muškarac. Pitao sam kako muškarac, jel ona sad Živko kaže nije, i dalje je Živka ali je i muškarac. Ne znam kako to može. Ali izgleda može.

Šta Vi na to kažete?

Ništa. Šta da kažem. Bilo je i čudnijih stvari. Sretnem nedavno jednog poznanika iz Jagodine, pitam ga za Jovanču, jel putuje i dalje ili se smirio. Kaže, smirio se, ne putuje, on je sad u zoološkom-vrtu. Kako, bre u zoološkom-vrtu. Veli, lepo, Jovanča je žirafa. Dalje, nisam smeo da pitam.

Šta biste poručili mlađim generacijama? Mladim piscima?

Da budu oprezni. Ja sam kad sam se vratio iz rata napisao pesmu 'Dva raba' i zbog nje sam dve godine proveo u zatvoru. Ali, nije to najgore. Najgore je što su se današnje generacije ugledale na te moje stihove. To je mnogo gore nego te dve moje godine iza rešetaka.

Koji su to stihovi?

Srpska deco što misliti znate iz ovoga pouku imate. U Srbiji prilike su tak'e, babe slave, preziru junake. Zato i vi ne mučite se džabe, srpska deco postanite babe.

Plašite li se da ćete jednog dana biti zaboravljeni?

Više se plašim da me nikad neće zaboraviti.

I za kraj, kažite mi igrali su Vas mnogi glumci. Koji Vam je najdraži?

Ja bih izdvojio Milana Milosavljevića. Mikica nekako najviše odgovara meni. A ja mislim i ja njemu. Našli smo se nekako. I držimo se. I družimo se.