Kućica na steni kraj Bele Palanke jedinstvena u Srbiji

Vlasnik kućice, šezdesetdvogodišnji Miroslav Mika Pavlović iz Bele Palanke siguran je da je njegova građevina po mnogo čemu jedinstvena u zemlji – između ostalog i po tome što se na stenu oslanja dužinom od svega 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.

Pavlović, samouki građevinski radnik, ističe za Betu da je kućicu od nekih sedam-osam kvadrata, sam projektovao, a izgradio uz pomoć prijatelja.

„Kućica je sigurno jedini objekat u ovom kraju koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka izgrađen od krova do poda. Nijedan naš stručnjak u to vreme nije projektovao kuće tako da se one oslanjaju na krov. Čak su i doktori građevine počeli to da rade mnogo kasnije“, ističe Pavlović.

Naglašava da je kućicu na steni izgradio tako što je najpre izbetonirao betonsku ploču a potom za nju pričvrstio krov, zidove, pod i terasu. Prethodno je sa stene, da bi je poravnao, morao da odvali komade koji su bili teški više od jedne tone.

Pavlović objašnjava da je stena na brdu Popov vrh, nadomak njegovog rodnog sela, za njega bila uvek nešto posebno i zbog toga je na njoj izgradio kućicu za odmor.

„Sa tog mesta vidi se čitav ovaj kraj – Divljansko jezero, Divljana, manastir Sveti Dimitrije, Orevačko polje. Vidi se čitava Suva planina. Čim mi se ukazala prilika, kupio sam šumu i stenu i krenuo da gradim kućicu. Bile su mi potrebne dve godine da je, uz pomoć prijatelja, završim“, govori Pavlović.

„Svaki komad materijala, alate, džakove cementa i sve ostalo, na leđima smo nosili uz brdo do stene“, naglašava Pavlović.

Prema njegovim rečima, njegovi zemljaci najpre nisu odobravali poduhvat u koji se upustio, ali sada nema čoveka koji prođe ovim krajem, a ne zastane da bi fotografisao kućicu.

„S porodicom i prijateljima proveo sam u kućici zaista divne trenutke, jer je ovde priroda netaknuta, a ja sam čovek iz prirode. Ma koliko da sam umoran, kada dođem ovde, posle deset minuta sam bolje. Zato kućicu zovem 'odmorom za dušu'“, naglašava Pavlović.

Ističe da mu je velika želja da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije, a kako bi prevezao potreban materijal, ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice. 

„Nisam više tako mlad da bih džakove cementa nosio na leđima, ali mogu još da radim i uradim nešto što niko drugi nije“, kaže Pavlović.

Mada je već zašao u sedmu deceniju života, Pavlović u Beloj Palanci, ali i Nišu i Pirotu, važi i dalje za veoma sposobnog majstora koji može da uradi i posao koji nijedan drugi majstor ne može.

Na gradilištima radi ne samo kao građevinac već i kao vodoinstalater i električar. Veoma je uspešan i kao kamenorezac i graditelj fontana, a bez ičije pomoći projektuje i gradi dizalice i strugare.

Pavlović ističe da je sve zanate naučio sam, ali se pri tom uvek trudio da ih obavlja najbolje što može i na sebi svojstven način.

„Više se bavim umetnošću nego građevinom, ali to je jedno s drugim povezano“, podvlači Pavlović.