Niška Banja, topla voda, za amiše živa zgoda

U Niškoj Banji, koja je u svojoj više vekova dugoj istoriji ugostila brojne rimske i turske vladare, srpske kraljeve i industrijalce, već godinu i po dana živi jedini amiš u Srbiji, Kristofer Petrović, koji je došao iz američke države Virdžinije.

Petrovića je u Nišku Banju dovelo srpsko poreklo i porodično stablo u kojem je zapisano da je jedan od njegovih predaka, Denča Petrović, rođen u Donjoj Studeni, koja je od Niške Banje udaljena svega nekoliko kilometara.

Nekoliko kratkih poseta mestu iz kog je 1912. godine njegov deda krenuo u svet bilo je dovoljno da ovaj 34-godišnjak donese odluku da se iz Amerike preseli u Srbiju.

Kako je porodična kuća Petrovića u Studeni potpuno urušena, Kristofer je stan pronašao u Niškoj Banji.

Iz ovog mesta pokušava da dobije srpsko državljanstvo i da imanje, čiji je jedini zakonski naslednik, uknjiži na svoje ime.

„Imam 25 parcela na različitim mestima u Studeni, pored Niške Banje i Niša. Nekoliko parcela je pogodno za gajenje voća i povrća, a na drugima je šuma“, rekao je agenciji Beta Kristofer Petrović, koji je sada jedini amiš u Srbiji, a verovatno i na čitavom Balkanu.

Njegova želja je da što pre krene da obrađuje zemlju koju je nasledio, da obnovi porodičnu kuću u Studeni i da u njenoj blizini izgradi stolarsku radionicu u kojoj bi mašine pokretala voda sa obližnjeg potoka.

Nažalost, procedura oko dobijanja državljanstva i prenosa nasledstva ide veoma sporo i Kristofer ne može ni da nasluti kada će biti završena.

„Godinu dana sam odlazio u policijsku stanicu da bi mi dali prijavni formular za državljanstvo, a na kraju sam ga pronašao na sajtu američke ambasade. Tek kad sam ga odneo u policiju, službenica mi je rekla da i oni imaju taj formular“, priča Kristofer.

Dok čeka na odgovor srpskih državnih organa, on vredno radi – vodi poslovne knjige za jednu američku firmu, piše tekstove za Biznis žurnal koji je namenjen uglavnom amiškim zajednicima i za magazin koji se bavi putovanjima, pošto je do sada obišao 65 zemalja.

Dva puta godišnje piše istraživačke radove za istorijski magazin jer je diplomirao teologiju i istoriju.

Na pitanje da li je rođen u porodici amiša, Kristofer je odrično odgovorio i objasnio da je postao amiš kada je imao 23 godine.

„Kršten sam u baptističkoj crkvi, ali mi je zasmetao snažan nacionalizam koji sam 2001. godine primetio u njoj. Smatram i da su moralni standardi i disciplina popustili kod hrišćana u Americi i zato sam otišao amišima. Prihvatio sam sa uživanjem njihovo učenje i način života“, kaže Kristofer Petrović.

Amiši su miroljubiva, konzervativna hrišćanska grupa koja ne koristi dostignuća moderne tehnologije poput električne energije i automobila. Procenjuje se da u SAD živi oko 300.000 amiša, ali je samo 100 konvertita, odnosno ljudi iz drugih religija koje su amiši prihvatili kao svoje, a Kristofer je jedan od njih.

Kristofer kaže da svojim izgledom i načinom života amiši izazivaju pažnju drugih ljudi u Americi, tako da razume i čuđenje ovdašnjih ljudi.

„Ljudi odavde se uglavnom ponašaju prema meni kao da sam sa druge planete, a deca naročito. Ona umeju da budu i surova, da se smeju i upiru prstom. To je zbog toga što nemaju često priliku da sreću strance. U Vojvodini je drugačije, jer tamo ima puno ljudi različitih nacionalnosti“, ističe Kristofer.

Iako je dosta toga pročitao o Srbiji pre nego što se ovde preselio, Kristofer kaže da ga je ipak dosta toga iznenadilo.

„Iznenađen sam tradicijom, običajima i životom ljudi uopšte. Čudno mi je to što više porodica živi u jednoj kući, što mnogo ljudi ne radi i što mnogi od njih ni ne pokušavaju da pronađu posao. Neverovatno mi je takođe da neko može da poseče šumu, a da ne posadi novu“, podvlači jedini amiš u Srbiji.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je dobro to što se oseća bezbedno i što je hrana odlična.

Zbog nepoznavanja srpskog jezika, Kristofer za sada malo može da komunicira sa rođacima, ali već je stekao neke prijatelje u Nišu, kao i u Leskovcu i Novom Sadu.

broj komentara 13 pošalji komentar
(četvrtak, 05. nov 2015, 09:28) - anonymous [neregistrovani]

Verovatno zavisi

U kom si gradu. Ja znam da u mom mestu u maksiju kasirke imaju izmedju 15.000i 20.000 dinara. Prosle godine. Ne znam kakvo je sad stanje....al one nemaju fakultet...

(četvrtak, 05. nov 2015, 02:25) - anonymous [neregistrovani]

nemacka 25godina

Zivim 25 godina u nemackoj i zelim da se vratim u srbiju da radim porodicno imenje i da napravim familijarni biznis, svuda u svetu je samo zaposljavanje jednini izvor, zato momci ne trazite da vas uvek neko zaposli vec pokusajte da sami nesto napravite, ne uzimajte kredite za kola i koje kakve olupine pa ne znate gde vam dupe gde glava vec za nesto od cega ce te ziveti.poz svima Bojan.

(sreda, 04. nov 2015, 21:38) - anonymous [neregistrovani]

300 evra?

Ja radim za 150 evra sa fakultetskom diplomom... Planiram da uskoro nađem posao za 200 a vi nađoste ovde da neki neće da rade za 300 evra? Gde to ima za mladog čoveka posla za 300 vera plate i osmočasovno radno vreme?

(sreda, 04. nov 2015, 21:00) - anonymous [neregistrovani]

pa

Kod mene ima u komsiluku dva mladica braca ni jedan ne radi. Strasno! Roditelji imaju penziju i njima lepo. Sta ce da rade kad oni umru? Nе volim takve sto smatraju da je bolje da se ne radi ...tebi bi i 300evra bilo malo....bas me interesuje da li imas porodicu...

(sreda, 04. nov 2015, 20:58) - anonymous [neregistrovani]

Imas da se nacekas

Da plate ne budu bedne. Pa i sa skolom, fakultetom ljudi primaju 400evra a ti bi kao radnik nesto vise. Super sto mozes da se snadjes ali to ne mogu svi....najbolje da svi imaju svoj biznis i da niko ni za koga ne radi...

(sreda, 04. nov 2015, 20:56) - anonymous [neregistrovani]

A zamisli

Da tako svi razmisljaju...pa nastao bi kolaps za mesec dana..

(sreda, 04. nov 2015, 20:52) - anonymous [neregistrovani]

Da ti kazem

Ne znam iz kog si grada ali ti da zaradis 200 evra i zena toliko ili vise i mozete lepo da zivite. A ne samo da cekas da nesto preprodas ili sta vec radis...

(sreda, 04. nov 2015, 20:50) - anonymous [neregistrovani]

Koji si ti lik

Pa sta pricas to. Radis na crno ne placas porez. Od cega ces da zivis kad ostaris? Jel imas zenu i decu? Bavi se poljoprivredom onda si svoj gazda a privredjujes nesto...Sta mogu deca od tebe da nauce? Da ne treba da se radi nego da lezis ceo dan. Pa sta radis ti to i ko ti placa racune? Strasno

(sreda, 04. nov 2015, 19:52) - anonymous [neregistrovani]

Ни ја нећу!

И ја сам одлучио да се не исплати радити за 200 евра, и газдама омогућавати да преко твоје грбаче стичу богатство, у супротном раднику дају беду од плате, јер не желе да му дају више, не зато што не могу. Овако седим кући, имам сво време овога света, пресипам из шупљег у празно,(и рад за 200е је пресипање из шупљег у празно) муљам нешто приватно, нека имам и пар хиљада мање, опет ми је драже да знам да не радим ни за кога, некога ко ме не поштује колико оног пса на улици што лежи поред контејнера!
Ја бар док су плате бедне нећу радити нигде. Мој дебели ладе, нека газде раде, нека сами раде у својим фирмама кад не поштују радника!

(sreda, 04. nov 2015, 19:10) - Tomislav-Štutgart [neregistrovani]

Ja bih

Ja bih Amiši preporučio da, umesto šešira turi šajkaču
na glavu i uzme šumadinsko Državljanstvo pa će se deca
obradovati i neće više upirati prst u njega.Izvinjavam se
na ovoj šali!!! A Amiši želim lep, dug i srećan Život u Srbiji.