I posle Užica Novi Sad

Jedan Sevojničanin i jedan Novosađanin spasili su Tita od propasti. Prvi 1994. godine, kada je sprečio da se skulptura pretopi, a drugi, pre nekoliko dana, kada ju je otkupio i preneo u Novi Sad.

„Ovde ne stoji na otpadu i, nedajbože, da padne na pamet nekome da ga prelije, spasili smo jedan komad kulture, jedan komad istorije i smatramo da je to jedan pozitivan čin“, kaže Siniša Žarin, vlasnik „Manuala“, muzeja zaboravljenih umetnosti.

Skulptura iz 1948, teška 400 kilograma, bila je deo Muzeja u Rudom. Rat je Tita premestio na područje Titovog Užica.

Tito je poslednji put put boravio u Užicu 1979. godine da bi narednih decenija, igrom slučaja i ne svojom voljom nastavio da putuje po tom kraju. Do ratnih devedesetih bio je u Rudom, zatim u Priboju, 20 godina bio je Sevojničanin, a poslednja dva dana stanovnik je Novog Sada.

Užički kraj nije, međutim, najpoznatiji po ovom spomeniku Titu, već po onom koja je godinama stajao na gradskom trgu, a sad je skriven iza užičkog muzeja.

Hoće li se i taj Tito priključiti kolekciji od 40 bista i 50 slika koje čuva Siniša Žarin?

„Mislim da je to ambicija svakog kolekcionara na svetu, ima ih u Americi, Južnoj Americi, Kanadi. Svi oni zajedno sa mnom maštaju o jednom takvom komadu ali mislim da će ostati tamo gde i treba da ostane, a to je u Užicu“, istakao je Žarin.

Nije samo Tito u fokusu ovog muzeja – ovaj preduzetnik prikupio je 150.000 različitih predmeta, mahom iz vremena između dva svetska rata. Ipak, čini se da se od savremene istorije ne može pobeći, već se o nju i saplićemo.

„Preko dve i po tone filmskog materijala Vojske Jugoslavije sam našao na otpadu i ovog Tita, rad Dolinara, Slovenca, nađen je na otpadu u Temerinu i plaćen je 100 evra“, kaže Žarin.

Muzej još nije otvoren i u domaćoj javnosti relativno je nepoznat. U domete 30-godišnjeg kolekcionarstva, međutim, uverilo se više od 2.000 diplomata.