Druidska magla Velikog Vetrena

Naime, nesrećni lisac pokušao je da pobegne lovcima na Velikom Vetrenu i ukopa se u zemlju, ali se zapetljao u gvozdene žvale i skončao sa komadom keramike u ustima.

Iznenađeni lovci odneli su taj predmet spoljnom muzejskom saradniku Tomici Stefanoviću iz obližnje Raševice koji je kontaktirao Stojića i tako je Veliki Vetren na velika vrata ušao u evropsku kulturu i arheologiju.

Ispostavilo se da je te 1997. godine otkrivena najveća ostava konjaničke i konjske opreme u keltskom svetu sa više stotina predmeta, uključujući 14 konjskih žvala, isto toliko kopalja, ukrasnih predmeta, od kojih su se tri kompleta opreme izdvajala kvalitetom, oblikom i izradom.

Iz antičkih izvora se zna da je keltska konjica bila organizovana u trojke (trimarkisije). Struktura ostave sa Juhora, ukazuje na mogućnost da je pomenuta trimarkisija zapravo činila predvodnike četrnaestočlanog eskadrona.

Daljim istraživanjem arheolozi su shvatili da se nalaze na prvom, pravom opidumu - keltskom utvrđenju - južno od Save i Dunava.

Predmeti sa opiduma Veliki Vetren koji se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, identični su odgovarajućim objektima iz drugog i prvog veka p.n.e. pronađenim u raznim delovima keltske Evrope.

Jedinstvenost ovog nalaza, leži i u tome što su arheolozi uspeli da ga dovedu u vezu sa konkretnim istorijskim događajem, što je retkost u arheologiji.

Naime, na osnovu pronađenih predmeta i činjenice da je ostava pohranjena na brzinu i da se po nju nisu vratili oni koji su je zakopali, zaključeno je da su vetrenske „pustahije“ poticale s početka prvog veka p.n.e, iz vremena osvetničke kaznene ekspedicije rimskog vojskovođe Kornelija Scipiona Azijagena, koji je 84. godine pre nove ere prodro s juga, iz Makedonije, i Skordiske bacio na Dunavske ade.

Time je potvrđeno i da je moravska dolina predstavljala komunikaciju u pohodima Skordiska prema jugu, kao i da su oni naseljavali mnoge prostore Srbije duže i šire nego što se do tada smatralo.

Daljim arheološkim istraživanjima i na osnovu pronađenih predmeta - oruđa, oružja, ukrasnih predmeta, keramike, katanaca - došlo se do zaključka da su se na Vetrenu nalazila utvrđenja iz cele praistorije (izuzev neolita), rimskog perioda - na vrhu Vetrena nalazila se rimska stražara, srednjeg veka, doba turske vladavine (pronađeni su novčići iz perioda Bajazita II), austrougarske okupacije u XVII veku, I i II srpskog ustanka.

Vetren je poslednji put svoju vojnu ulogu imao 1999. tokom NATO bombardovanja kada je sa njega dejstvovala protivavionska baterija.

Razlog tolikoj popularnosti lokacije Veliki Vetren leži u tome što se sa najviše tačke Juhora (774 metra) vizuelno kontroliše približno 1.000 kilometara kvadratnih i moguće je pratiti kretanje neprijatelja.

Inače, sve do kraja 19. veka put nije prolazio dolinom Velike Morave koja je bila plavna, već preko pitome planine Juhor, na jednoj deonici, tik uz Veliki Vetren.

Veliki problemi Velikog Vetrena

Iako je jedini očuvani deo kamenog bedema na Vetrenu nedavno namerno uništen, a ceo vrh prekriven šumom i rastinjem, sa stotinama jama koje prave lovci na blago, po obodu Vetrena se još mogu videti kameni blokovi postavljeni tako da sužavaju ulaz u utvrđenje i olakšaju posao braniocima.

Pošto je takva strategija odbrane karakteristična za sva praistorijska utvrđenja na uzvišicama, ne može se, u ovom trenutku, sa sigurnošću utvrditi iz kog doba su ostaci bedema, jer arheološka građa sa površine potiče iz celog metalnog doba (najviše iz razdoblja od 13. do prvog veka pre nove ere).

Svojevremeno, na Juhoru je pronađena i ostava najreprezentativnijih bronzanih predmeta u praistoriji Evrope - takozvane šakaste grivne tipa Juhor (ustvari nanogvice), kao i brojno oružje, oruđe i ukrasni predmeti iz svih perioda metalnog doba, što sve ukazuje da je Juhor i njegov najviši vrh, Veliki Vetren, tokom cele prošlosti imao izuzetan strateški značaj.

Više skupocenih bronzanih predmeta ukazuje da se na Juhoru nalazilo praistorijsko utvrđenje iz 13. do 10. veka pre nove ere. Zanimljivo je da naselja iz tog perioda na ovakvim uzvišicama nisu nigde registrovana u Srbiji.

Posebna zanimljivost Juhora i Velikog Vetrena je druidska pećina koja je pronađena za vreme snimanja dokumentarnog filma o ostavi s Velikog Vetrena. Na podu pećine pronađena je jedna zdela, koplje i nekoliko gvozdenih zakivaka.

„U prvi mah smo pomislili da je u pitanju grobnica, ali smo tek kasnije shvatili da je u pitanju druidska pećina, veoma slična brojnim druidskim pećinama u zapadnoj i srednjoj Evropi, tako da na Velikom Vetrenu imamo i svetilište koje je ujedno i najjužniji objekat te vrste pronađen u Evropi“, rekao je Stojić Tanjugu.

Neobučeno oko danas na lokalitetu Veliki Vetren - koji se „sastoji“ od utvrđenja (akropole) na samom vrhu, podgrađa gde je bilo zanatsko središte i gde je zakopana ostava sa keltskim predmetima, i druidske strukture - ne može da vidi gotovo ništa od njegove zanimljive prošlosti.

Ulomaka keramike ima svuda po površini, a ponegde se mogu videti kameni blokovi poređani tako da nalikuju velikim, megalitskim strukturama širom sveta, ali nema nikakvih „zvaničnih“ obeležja da se ovde nalazilo utvrđenje ili ostava.

Preduzeće „Srbijašume“, koje eksploatiše šumsko bogatstvo Juhora, trebalo bi da brine i o kulturnoj bašitini na toj planini ali, prema rečima Stojića, ne samo da nisu realizovali dogovoreno već su mehanizacijom uništili jedini preostali kameni zid na Velikom Vetrenu.

Valjda, kaže Stojić, kako prema njihovoj zamisli, arheolozi tu ne bi imali šta da traže.

Stojić podseća da Evropsku uniju najvećim delom čine države koje baštine keltsku kulturu i da bi i Srbija trebalo više da se uključi u istraživanja i prezentaciju keltskog nasleđa sa svog tla.

Dok se to ne desi, Veliki Vetren će posećivati samo lovci, planinari i, naročito, lovci na blago.