Ljubavni hoteli – neobičan japanski izum

Hotel bez vratara i recepcionara. Žmirkanje svetala u pustom lobiju utonulom u duboku tišinu budi neprijatnu slutnju da je gost stupio na sablasnu pozornicu pozorišta koju su glumci iz nekog misterioznog, verovatno nesrećnog, razloga upravo iznenada napustili.

Široki pult sa prekidačima i instrukcijama za izbor sobe dočekuje zbunjenog posetioca na recepciji. Ta kontrolna tabla odmenjuje ljude, i u skladu sa zadatim komandama, na ekranu koji je pričvršćen za zid iznad pulta, brzo i pouzdano projektuje velike fotografije i cene soba koje su trenutno dostupne.

Uz zvuk klizanja po šinama, vratašca na pultu se automatski otvaraju i otkrivaju ključ u ležištu pod njima.

Gost prima i upozorenje da je u izabranu sobu moguće ući i izaći samo po jednom tokom celog boravka.

Posle noći provedene u sobi sa zatamnjenim i zaključanim prozorima, gost sledi instrukcije na zidu koje ga usmeravaju ka izlazu, osećajući blagi nemir i sumnju: da li će ovog puta biti ikoga na recepciji. Ako ne, kakve naprave ih čekaju prilikom plaćanja? Da li možda, poput zatvora, teška vrata na daljinsko upravljanje sprečavaju izlazak iz objekta dok uplata ne legne na račun uprave?

Na putu ka izlazu, u prizemlju, sa strane se začuje stariji glas koji poziva da se plati račun.

Glas dopire iz uzanog, jedva primetnog šaltera koji više izgleda kao tesni, tajni bunker, nego kao kasa. Iz malog otvora u zidu proviruju izborane ruke koje primaju novac i ključ, i vraćaju kusur, dok lice službenice ostaje sakriveno iza zida.

Uprkos misteriji i jezi, ovaj ugostitetljski objekat nije strašni Hotel Kalifornija iz istoimene pesme američke grupe „Igls“, u kojoj, u psihodeličnoj atmosferi, napet glas mračno saopštava da u hotel možete doći kad god želite, ali da iz njega nikada ne možete otići.

Naprotiv, u pitanju je hotel specijalno namenjen za provod parova, u kojem je, u nastojanju da se potpuno osigura diskrecija i zaštiti njihova privatnost, korišćenjem automata i zidnih pregrada u najvećoj mogućoj meri eliminisan verbalni i vizuelni kontakt sa osobljem.

Reč je o jednom od japanskih „ljubavnih hotela“, mesta gde se intima drži daleko od očiju drugih, gde su ulazi u objekat često opasani zidom ili visokom ogradom od bambusa, a prozori potpuno zatamnjeni ili pokriveni spolja.

Intimni odnosi daleko od tuđih očiju

Dok na Zapadu ugostiteljski objekti kao što su hoteli i, naročito, moteli funkcionišu i kao tajno pribežište za neverne, Japan je specifičan po tome što ljubavne hotele ne koriste samo prostitutke i njihove mušterije, ili preljubnici koji žele da izbegnu poglede, već i mnogi parovi koji se nalaze u regularnoj vezi.

Razlog za to su skučenost stambenog prostora, a donekle i stid koji mnogi Japanci osećaju i pred svojim roditeljima. To je želja da se i od najbližih članova porodice prikriju sopstveni najintimniji trenuci, čak i kada stan nudi dovoljno prostorija za sastanke iza zatvorenih vrata.

Zato ljubavni hoteli u Japanu, uprkos tome što operišu na marginama društva, olakšavaju neverstvo i podstiču razvrat, nisu prosto mesta za bludničenje ili legla prostitucije već i praktični, društveno korisni objekti koji služe kao psihofizički ventil običnim građanima.

Redak ugođaj po razumnoj ceni

Mada je, uglavnom, reč o malim, nenametljivim građevinama tamnijih boja, ima i onih gde su vlasnici od arhitekata, očigledno, tražili da projektuju upadljiv objekat, pa je na ulicama japanskih gradova moguće videti i ljubavne hotele sa fasadama nalik palati ili zamku.

Ljubavni hoteli, uglavnom, po maloj ceni nude izuzetno čiste i za Japan neobično velike sobe, opremljene prostranim kupatilima sa džakuzijem i uređajima koji omogućavaju gledanje erotskog video-materijala.

Skuplji među njima pružaju i dodatne detalje kao što su ogledalo iznad kreveta, specijalno osvetljenje ili karaoke mašine, ali i savršenu zvučnu izolaciju. Neki imaju i specijalne sobe čiji je interijer prilagođen tako da gostima pruži utisak da borave u prodavnici igračaka, vagonu voza ili tamnici.

Otud redovni korisnici ljubavne hotele smatraju primamljivim i vrednim troška, ne samo zbog toga što čuvaju anonimnost već i zbog toga što nude luksuz i doživljaj kakav oni sebi ne mogu da priušte u svakodnevnom životu.

Mada cene rastu tokom vikenda kada je najveća potražnja, noć u ovim ugostiteljskim objektima ambivalentnog karaktera, na granici između moralnog i nemoralnog, legalnog i kriminalnog, obično košta između 60 i 70 evra. Takođe, za svega 20 do 30 evra hoteli nude i praktičnu opciju kratkog, dvočasovnog ili tročasovnog boravka tokom dana, koja se u cenovnicima i reklamama eufemistički naziva „predah“.

I sam naziv „ljubavni“, kao i drugi termini kojim se te neobične institucije na pola puta između bordela i standardnog hotela danas ponekad nazivaju, poput „romantični hoteli“ ili „modni hoteli“, može se smatrati eufemizmom čiji je cilj da ublaži osećaj stida i krivice ili maskira suštinu koja, više nego sa ljubavlju i romansom, ima veze sa zadovoljavanjem fizičkih nagona.

Ljubavni hoteli, međutim, neretko služe i kao utočište za one koji su propustili poslednji voz za povratak kući ili pribežište za osobe u pijanom stanju koje ne mogu da pronađu put ka kući, a ponekad i kao jeftin smeštaj za putnike.

Skučeni prostor i izražena želja za diskrecijom plodno tle za ljubavne hotele

U Japanu i danas postoji snažna tendencija fizičkog grupisanja gildi, pa u prestonici Tokiju, na primer, postoji deo grada u kojem su koncentrisane antikvarnice, kvart u kojem preovladavaju prodavnice elektronike ili ulica koju gotovo isključivo krase radnje koje nude gitare.

Isto pravilo važi i za ljubavne hotele i bordele, pa se u kvartu Šibuja, koji je zbog brojnih jeftinih butika, kafića i restorana popularno sastajalište mladih, nalazi uzvišenje poznato kao Brdo ljubavnih hotela.

Tu se, u uskim, krivudavim ulicama na padini, kojima dominiraju ljubavni hoteli i diskoteke, pored sredovečnih kancelarijskih radnika i biznismena koje prate doterane žene, često mogu videti studenti i drugi mlađi parovi kako, držeći se za ruke, nestaju iza zidova na kojima su ispisane cene za prenoćište i popodnevni „predah“.

Japanski gradovi su guste šume asfalta, betona, visećih kablova i šljaštećih neonskih reklama, prepunjene milionima vozila i ljudi koji žive i rade na višestruko manjem prostoru od onoga na koji su navikli Evropljani.

Takođe, neke od glavnih crta japanskog mentaliteta su jak osećaj stida, introvertnost i izražena želja za privatnošću i diskrecijom, pa je stoga, na primer, gotovo nemoguće videti japanske parove da se ljube na ulici.

Kada se ovi fizički i kulturni faktori uzmu u obzir, verovatno ne čudi da, prema nekim procenama, u toj zemlji od 128 miliona stanovnika danas ima čak oko 25.000 ljubavnih hotela, koji godišnje prihoduju oko 30 milijardi evra.