Nauka o neuspehu

Sedamdesetčetvorogodišnji Jotaro Hatamura je majstor za neuspeh. Ove reči nemaju ironičnu konotaciju, pa Hatamuru ne treba smatrati za gubitnika koji je protraćio život.

Naprotiv, on je jedan od najuspešnijih i najpoznatijih naučnika u Zemlji izlazećeg Sunca. Njegova slava proističe iz činjenice da je utemeljio novu stručnu oblast poznatu kao nauka o neuspehu, koja proučava uzroke grešaka i propusta u raznim oblastima rada i života i nastoji da tako stečeno znanje usmeri ka usavršavanju metoda projektovanja, proizvodnje i organizacije.

Nepravilnosti interesantnije od savršenstva

Hatamura, profesor Univerziteta Kogakuin, po struci je mašinski inženjer i pre nego što je stekao akademsko zvanje radio je na projektovanju buldožera u kompaniji „Hitači“.

Na ideju da osnuje novu naučnu disciplinu došao je kada je primetio da studenti tokom njegovih predavanja više interesovanja pokazuju za primere lošeg projektovanja i izvođenja radova u oblasti mašinstva koje je povremeno iznosio, nego za ispravna i idealna rešenja o kojima je obično predavao.

Hatamura, koji je i počasni profesor prestižnog Tokijskog univerziteta, tada je shvatio da se na fakultetima zapravo podstiče kopiranje postojećih rešenja i zapostavlja razvijanje mašte i snalažljivosti, pošto se u učionicama obično samo govori o tome kako treba raditi da bi se ostvario dobar rezultat, a ne uči se o tome kako i zašto stvari mogu da pođu naopako.

Profesor Hatamura je tako 2000. godine objavio prvu od više autorskih knjiga o nauci o neuspehu pod naslovom Preporuka za proučavanje neuspeha. To delo postalo je bestseler u Japanu i donelo mu slavu ne samo u naučnoj zajednici, već i u široj javnosti, jer su mediji ispoljili veliko interesovanje za njega. 

Put do uspeha vodi preko trnja

Disciplina koju je osnovao je pozitivna nauka, tvrdi Hatamura, uprkos tome što se bavi negativnim temama kao što su previdi, propusti i greške, upravo stoga što kroz analizu uzroka neuspeha nastoji da spreči ponavljanje istih.

Njegova nauka, u vreme osnivanja, prvenstveno se bavila neuspesima u konstruisanju mašina i inženjerijskim poduhvatima, greškama u menadžmentu firmi i projekata, te uzrocima velikih industrijskih nesreća.

Sam filozofski princip korišćenja loših iskustava iz prošlosti za samousavršavanje sigurno nije nov i verovatno postoji koliko i samo čovečanstvo.

Takođe, svesno i studiozno izvlačenje pouka iz prethodnih grešaka već dugo se primenjuje kao metod za unapređenje bezbednosti i kvaliteta poslovanja u arhitekturi, avio i auto industriji, na primer.

Uprkos tome, Hatamura je prvi stručnjak koji je pokušao da analizira širi dijapazon nesreća i propalih projekata, pretoči ta iskustva u metodološke osnove sistematskog proučavanja grešaka u radu i tako stečeno znanje primeni na najrazličitije oblasti života.

Izvesna doza neuspeha, tvrdi Hatamura, sastavni je deo stvaranja i napretka. Obično se neuspeh doživljava kao nešto što treba po svaku cenu izbeći, ali kada se počinje od nule nemoguće je izbeći greške i padove, pa je umesto očajavanja korisnije izvući konkretne pouke, i na osnovu njih se usavršiti i napredovati.

Zato je edukacija stručnjaka različitih oblasti o uzrocima neuspeha i nesreća, te načinima za njihovo prevazilaženje od suštinskog značaja.

Ovaj profesor u osmoj deceniji života, koji za potrebe japanske vlade vodi projekat baze podataka o neuspesima, ponovo je privukao pažnju medija kada ga je država 2011. pozvala da pomogne u analizi teške nuklearne nesreće u atomskoj centrali „Fukušima 1" kako bi se u budućnosti izbegla slična katastrofa.

Njegove mlađe kolege i učenici, profesori i postdiplomci iz laboratorije Mašinskog fakulteta Tokijskog univerziteta koju je predvodio, sada već proširuju i primenjuju njegova saznanja i na druge oblasti kao što su unapređenje organizacije i rada u medicinskim ustanovama, ili usavršavanje bezbednosti igračaka, kućnih uređaja i nameštaja.