Džinovi koji su i spasli i uništili britansku imperiju

U vreme izbijanja Velikog rata, kičmu britanske mornarice činilo je desetine bojnih brodova klase „drednot“, nazvanih po prvom brodu britanske kraljevske mornarice porinutom 1906. godine.

Mnogi istoričari su mišljenja da ogromna moć mornarice, za razliku od prethodnih ratova koje je Britanija vodila, nije bila iskorišćena u Prvom svetskom ratu.

Ipak, nesumnjivo je da je neverovatan broj od 35 borbenih brodova u britanskoj mornarici delovala prilično zastrašujuća za Nemce, ali ih je takođe naterala da ulože ogromna sredstva u sopstvenu mornaricu, što je u velikoj meri ograničilo finansiranje vojnih operacija na kopnu.

Međutim, ogromni troškovi gradnje „drednotova“ u vreme kada je Britanska imperija bila u teškoj ekonomskoj situaciji, ispostavili su se kao katastrofalni na duži rok. Krajem rata, zemlja je skoro bankrotirala zbog gradnje 30 teških borbenih brodova, kojima su veliku pretnju predstavljali čak i mali brodovi opremljeni torpedima koje su imale i male mornarice.

„Kraljevska mornarica priželjkivala je borbu na moru u kojoj bi ponovo mogla da pokaže svoju moć. I tako je Britanija ušla u gradnju 'drednotova', što će je dovesti do bankrota i gubitka pozicije najjače mornarice na svetu“, objašnjava Agnus Ros, profesor na američkom Mornaričkom ratnom koledžu na Rod Ajlendu.

„Drednotovi“ su razvijeni da bi odgovorili na pretnju tada konvencionalnih borbenih brodova. Najveća razlika bila je daleko veća oružana moć, kao i preciznost gađanja. Dotada su nišandžije navodile svoju paljbu putem promašenih hitaca koji bi digli vodu. Ali, problem je bio što su se i topovi i meta pomerali i dok bi top opet bio spreman za paljbu, stečena informacija bila bi skoro beskorisna. 

Borbeni brodovi pre „drednot“ klase imali su topove različitih kalibara. Oni manjeg kalibra bili su mnogo lakši za nišanjenje i punjenje, ali nisu pravili veliku štetu. Zato su se oni najčešće koristili kao nišansko oruđe za topove velikog kalibra koji su, u stvari, pravili štetu.

Međutim, problem je bio što je za punjenje topova velikog kalibra na brodovima pre „drednot“ klase trajalo izuzetno dugo. Kada su se „drednotovi“ pojavili, razvijeni su topovi kalibra 305 milimetara, koji su imali mnogo veću brzinu pucanja od pređašnjih.

Ali problem nišanjenja je ostao, što je predstavljalo veliku manu i ograničenje za preskupe džinove.

Da čitava situacija bude gora, do tada je razvijen torpedo, koji je bio u stanju da teško ošteti i potopi ogroman borbeni brod. Nijedna mornarica nije želela da izloži svoje ogromne i skupe brodove pretnji kakvu su predstavljale „podvodne rakete“.

„Stvarna prepreka i najveće ograničenje koje nijedna mornarica nije htela da prizna jeste da su ovi brodovi dizajnirani da učestvuju u pomorskoj strategiji koja je bila zastarela“, ističe profesor Ros.

Sa razvojem podvodnih mina i torpeda, za potapanje borbenih brodova više nisu bili potrebni drugi borbeni brodovi. To je značilo da su daleko manje mornarice odjednom postale mnogo opasnije.

„Ovo je bilo nešto potpuno novo i iz korena je promenilo pomorsko ratovanje. Zato su ogromni borbeni brodovi najčešće držani u rezervi i korišćeni više kao psihološko, a ne stvarno oružje“, ističe Ros.

„'Drednotovi' su bili sjajni za uterivanje straha i ulivanje nesigurnosti kod neprijatelja. Nešto poput današnjih podmornica sa balističkim raketama. Ne koriste se često, ali neprijatelji ne mogu da ih zanemare“, objašnjava američki profesor.

Ipak, „drednotovi" su imali još jednu svrhu. Nekoliko preostalih je kasnije prenamenjeno i pretvoreno u rane nosače aviona. Američki „Leksington“ i „Saratoga“ bili su među prvima, a doveli su do razvoja nosača aviona klase „Eseks“ u Drugom svetskom ratu.