Srpski pesnik na američkoj markici

Dobiti poštu iz daleke zemlje nije posebno velika stvar, ali ako je na pošiljci markica sa vašim likom – to jeste poseban doživljaj.

Upravo to dogodilo se pesniku Bori Simiću, prvoj liri Mačve koji, već u poodmaklim godinama, i dalje stvara u rodnim Glušcima.

"Mačvanko, jabuko sumraka nad Bitvom, luda harmoniko ucvetalih livada glušačkog proleća, lepotice kažnjenika u logoru pesme, predobra dušo!" Ovi stihovi o lepoti Mačvanke uveli su pesnika Boru Simića u antologije.

Pesnik, seljak i samouki zanatlija, živi u malom vajatu, u dnu uskog, starinskog dvorišta u rodnim Glušcima.

Na njegovu adresu pošta retko stiže, ali poslednja, iz belog sveta, iznenadila je mačvanskog zanesenjaka i njegove komšije.

"Baš sam se iznenadio kad sam doneo čika Bori poštu iz Amerike, ne samo zbog korica njegove knjige na razglednici, već i zbog markice na kojoj je njegov lik. To je velika stvar i za njega i za naše selo", kaže oduševljeno Siniša Uglješić, seoski poštar.

Uz osmeh, mačvanski Jesenjin dodaje da je to čudesan gest obožavalaca. Od ukupno dve hiljade pesama koje su prevedene na nekoliko svetskih jezika, Bora Simić u vajatu ne čuva nijednu, jer je sve što je stvorio, kaže, darovao drugima.

"Tito, Putin, Njegoš i ja, kako sve ne pričaju o tome," dodaje živahno pesnik.

Iako u poznim sedamdesetim godinama, Bora Simić sa istim žarom priča o svojim snovima, mačvanskim pejzažima, glušačkim šorovima i ženama koje su mu večna inspiracija.

"Žena je nepresušan izvor života i najlepša inspiracija za sve umetnike. Bilo da je lepa, ružna ili srednja, važno je da je plemenita. Plemenita!", naglašava Bora i podseća da čovek mora da se rodi kao pesnik da bi bio istinski umetnik.

Uz seoske poslove, Bora Simić, više od pola veka druguje sa knjigama. Obožava Dučića i Prevera.

"Koga volim, ja mu kažem ti, dodaje uz osmeh, jer ljubav je ono što održava svet."

Pesme Bore Simića ušle su u deset svetskih antologija, a u njegovoj poeziji uskoro će moći da uživaju i čitaoci u Kini.