Paćinko zaludeo Japan

Nesnosna buka koju proizvodi na desetine drečavo obojenih mašina nalik vertikalno postavljenom fliperu, gusti oblaci dima, sevanje lampica raznih boja sa svih strana. To je paćinko centar, haotična pozornica na koju svakog dana stupa desetine hiljada Japanaca u želji za zabavom, ali i novčanim dobitkom.

U strašnoj gunguli, desetine ljudi seda jedan kraj drugog i, ne obraćajući pažnju na jake zvučne i svetlosne nadražaje i činjenicu da ramenom dodiruju suseda, sipa hrpu metalnih kuglica u mašinu.  

Potom kao hipnotisani zure u njih dok se slivaju lavirintom prepreka, pokušavajući da ih usmere ka rupama na dnu aparata. Kada neke od tih kuglica dospeju u rupe, pokreću se raznovrsni slikovni elementi na sredini ekrana i, u slučaju da se tri predmeta iste vrste pojave u istom trenutku, mašina počinje da pišti i svira objavljujući dobitak.

Tada hiljade kuglica izleće iz mašine u korpice položene kraj njih i srećni dobitnik može da njima nastavi igru ili ih zameni za nagradu.

Jedna kuglica obično košta četiri jena (oko četiri i po dinara) i s obzirom na to da se kuglice brzo troše, minimum koji igrač mora da uloži da bi se dobro zabavio jeste oko dve-tri hiljade jena. Džek-pot donosi i po nekoliko hiljada kuglica koje se mogu unovčiti, ali za, obično, dva i po jena po kuglici.

Kockanje je u Japanu zabranjeno zakonom, pa se kuglice najpre otvoreno razmenjuju za cigarete i razne poklone u samoj radnji, a ne za novac, ali se zatim tako dobijena roba na malom šalteru u nekom fizički odvojenom mračnom kutku, obično van radnje, može zameniti za gotovinu.

Paćinko je već decenijama najomiljenije sredstvo zabave u Japanu. Smatra se da su prve mašine ušle u komercijalnu upotrebu još tridesetih godina prošlog veka u gradu Nagoji.

Danas na desetine miliona mušterija godišnje prođe kroz paćinko centre koji ostvare ukupnu zaradu i do 300 milijardi evra(!), što je oko 40 odsto zarade ugostiteljskog sektora u državi i rezultat koji nadmašuje i moćnu automobilsku industriju.

Mnogi redovno posećuju paćinko centre i troše više sati dnevno na igru, pa japanske televizije u zabavnim programima povremeno intervjuišu pasionirane igrače koji su se istakli neobično velikim dobitkom, gubitkom ili dužinom vremena provedenog u paćinko centrima.

Zbog ograničenosti prostora i visoke cene zemlje i nekretnina u velikim gradovima, paćinko radnje su, uglavnom, manje i ponekad smeštene u tesnim višespratnim zgradama skupa sa barovima, kafićima i restoranima.

Ipak, postoje i centri koji se protežu na po pet-šest spratova i raspolažu sa po nekoliko stotina tesno naređanih mašina. Osim bučnih i zadimljenih centara, postoje i ugostiteljske radnje koje nude više udobnosti, pa su osim paćinko mašina opremljene barom i stolovima.

U unutrašnjosti zemlje, mesta na kojima se može igrati paćinko po pravilu su prostrana i često podsećaju na fabričke hale.

Svim centrima zajedničke su velike, šljašteće reklame i panoi sa ispisanim danima kada se nude povlastice za određene grupe mušterija, popusti i najavljuje nabavka novih mašina.

Rano ujutru mogu se videti redovi ljudi koji očekuju otvaranje centra u želji da zauzmu mesto pred onom mašinom za koju su uvereni da će im doneti sreću. Uveče, vikendima i praznicima stvaraju se strašne gužve, a smatra se da tada gazde namerno podešavaju mašine tako da bude više dobitaka, ne bi li se mušterije i u narednoj prilici odazvale u velikom broju.

Među brojnim mušterijama postoje i pravi zavisnici koji troše čitavu zaradu na ovu vrstu zabave, ali i profesionalci koji odlično poznaju pojedine tipove mašina i pokušavaju da žive od paćinka.