Svi govore o krizi srednjih godina, ali i tridesete znaju da budu teške

Od onih koji su zašli u tridesete očekuje se da su shvatili dobar deo životnih tajni i da su spremni da svoj mladalački avanturizam preobrate u materijalni pragmatizam, sticanje i stvaranje.

Postoji nepisano pravilo da bi tridesetogodišnjaci već trebalo da budu dovoljno uspešni na svom poslu, da su zasnovali porodicu i da se osećaju udobno u svojoj koži. No, mada je ključno za naše celokupno zdravlje da smo zadovoljni sami sobom, postavlja se pitanje, moramo li biti zadovoljni i svakom odlukom koju smo do tog trenutka doneli.

Prva kriza za one koji su studirali nastaje već u prvoj četvrtini života – kada po završetku školovanja sebe zapitaju „a šta sad?“. Mnogi sa trideset znaju ko su i šta žele, ali to ne znači da će sve ići po planu.

Tridesetogodišnjaci imaju i (samo)nametnuti pritisak da više ne smeju da odlažu dugogodišnje planove. Žene već slušaju komentare poput, „Kada ćeš da rodiš, ako ne sad?“, a omiljena primedba svih dušebrižnika na bilo koju temu se završava rečenicom „Vreme ti je“ i „Moraš da se uozbiljiš/skrasiš“.

Da li su krivi drugi ili mi sami jer se plašimo da nam vreme beži, a mladost prolazi

Kada se govori o pritisku da moramo uspeti i da su tridesete vreme da budemo srećni i zadovoljni time kako smo sebi uredili život, od braka i dece do karijere, postignuća i bogatstva, onda je važno napomenuti činjenicu da sreća nije konstanta niti je zagarantovano u kom životnom dobu ćemo početi da budemo zadovoljni sobom.

„Često čujem da ljudi pokušavaju na vrlo sistematičan način da predvide u kom životnom dobu bi trebalo da osećaju zadovoljstvo“, ističe ističe Hanes Svant za Voks, dodajući da ljudi pogrešno očekuju da će biti na vrhuncu životnog blagostanja dok su mladi, a da će u poodmaklim godinama zapasti u melanholiju.

Osjećaj sreće i blagostanja je vrlo subjektivan koncept. To potvrđuje i studija u kojoj su ispitivani ljudi u tridesetima i u sedamdesetima. Obema starosnim grupama je postavljeno pitanje koja starosna grupa je srećnija, i obe su odgovorile da su to tridesetogodišnjaci. Međutim, kada su ispitanici obe starosne grupe upitani da se izjasne o ličnom osećanju blagostanja, ispostavilo se da su sedamdesetogodišnjaci zadovoljniji sobom.

Kako se putuje do potpune sreće i stiže li se tamo u tridesetima

Za mnoge ljude u svakom kutku sveta, a posebno u Europi i Americi, ideja da se mora postići apsolutna sreća postala je neka vrsta projekta za samopomoć.

Pitanje je koliko su uopšte delotvorne krilatice poput „Prigrli svoju strast!“, „Nikada ne odustaj!“ i „Posrći, ali se ne zaustavljaj!“, s obzirom na to da nije riječ o konkretnim porukama ohrabrenja ni savetima o istinskom prevladavanju životnih prepreka.

Ono što je sigurno pozitivna stvar u tridesetima jeste osećaj da smo spremniji na izazove nego što smo bili u dvadesetima. Sve i kada stvari ne idu po planu, u tridesetima se ima dovoljno životnog iskustva i dovoljno naučenih „lekcija“ da se ne strahuje od obaveza i zataka koji su nekada izgledali nesavladivo.

Psihoterapeut Šošana Heč objašnjava da su tridesete prelazno razdoblje između sanjarenja dvadesetih, kada osećamo da je život pred nama i da imamo vremena i snage da osvojimo svet, i četrdesetih kada dolazi do stabilizacije i istinske spoznaje vlastitih kvaliteta.

Zato što živimo u vreme „neumoljivog optimizma“, kako ga naziva novinarka Barbara Erenrajh, ne bi trebalo životnim problemima da pristupamo pod okriljem pozitivne psihologije, već da se usredsredimo na pronalaženje delotvornih rešenja, preporučuje Barbara.

Tridesete su, zato, životno doba koje može biti prijatno kao i svako drugo, a to će zavisiti isključivo od naše spremnosti da sebi dozvolimo da se razvijamo spontano i da donošenje odluka i preuzimanje rizika ne podredimo strahu od prolaznosti vremena.