U borbi protiv zimske depresije pomažu i sunce i čokolada, ali sunce ne goji

Još je starogrčki lekar Arete savetovao: „Letargične bi trebalo izložiti svetlosti i prepustiti ih njenom zračenju“. Jer večiti umor – iako se spava više nego inače – bezvoljnost i loše raspoloženje u hladnim zimskim danima, simptomi su koji su poznati i davno pre nego što je to dobilo svoj pomodni naziv sezonski afektivni poremećaj (Seasonal Affective Disorder).

Običnim rečnikom rečeno, to je zimska depresija. I nije malo ljudi koji bi se najradije, kao medvedi, zavukli negde i spavali do lepših dana.

A ne greše ni oni koji u ovim danima spontano posežu za (toplom?) čokoladom: u njoj se nalazi prilična količina aminokiseline triptofana, koji se u našem mozgu pretvara u serotonin, „hormon sreće“. Taj hormon i inače nastaje za sunčanih dana, zbog obilja svetla.

Henrik Oster sa Instituta za neurobiologiju univerziteta Libek ističe da je problem, između ostalog, i to što mi silom prilika zimi palimo svetlo i danju i noću – i tako narušavamo unutrašnji ritam svog tela. „Tada ne funkcioniše sinhronizacija našeg tela s dobom dana. To pokušavamo da korigujemo tim veštačkim svetlosnim signalom u terapiji svetlom“.

Ko još hoće napolje po ovakvom vremenu

Uobičajena rasveta koju imamo kod kuće ili u kancelariji neće postići taj efekat. Doduše, najbolje bi bilo i zimi dan provoditi na otvorenom, jer i po tmurnom, zimskom danu zapravo ima dovoljno svetlosti da bismo živnuli. Ali zima je, i ko još hoće da dan provede na hladnoći? Zato se pokazalo da svetlosna terapija pomaže. A reč je o svetlosti i od 10.000 luksa. Inače, ne bi trebalo preterivati: dovoljno je provesti pola sata pod takvom svetlošću i nipošto ne gledati u izvor svetla. Najbolje je takvu terapiju sprovesti ujutro, odmah nakon buđenja. Možda tek „usput“, na primer uz doručak.

Medicinska istraživanja potvrđuju da se naš unutrašnji sat u velikoj meri upravlja s dva hormona: prvi je kortizol i on je u stanju da naše telo „digne na noge“ – i onda kad smo uzbuđeni, ali i ujutro kad se budimo. Drugi je melatonin, „hormon spavanja“ – a on je već i hemijski osetljiv na svetlost. „Kad ustanemo tokom noći i upalimo svetlo, onda se i naš nivo melatonina veoma smanjuje, već za nekoliko sekundi“, objašnjava Oster. Zato je važno da nam noću ne smeta svetlo. A svetlosnom terapijom se na gotovo prirodan način upravlja i tim hormonima.

Iako „zimska depresija“ bez ikakve sumnje pogađa i mlade, istina je da ovi dani posebno teško padaju starijima. Često je njihov čitav „unutrašnji sat“ problematičan, a njihov noćni san često je isprekidan. „Fragmentiran“, kako kaže Oster. Rezultat je utisak da im nikada nije dovoljno sna, bez obzira koliko vremena proveli u krevetu.

Ne za sve, ali za većinu nas...

I tu svetlosna terapija može da pomogne: medicinari su postavili takve uređaje u više staračkih domova i mnogima je uspelo da poprave taj ritam, odnosno da telo zna kada je dan, a kada noć. Naravno, najgore što tom „unutrašnjem satu“ može da se uradi jeste da se stalno bulji u ekran, bilo televizije ili računara. Terapeuti su se naslušali iskustava osoba koje tvrde da „uz televizor odmah zaspu“. To može da bude tačno s obzirom na televizijski program, ali to neće biti san koji će doneti odmor.

Naravno, terapija svetlom nije lek protiv svega, a za neke može da bude i štetna: na prvom mestu su to oni koji ionako imaju neke probleme s očima, a već po prirodi šećerne bolesti koja može da vodi i oštećenju vida, dobro je i da takvi bolesnici ipak malo prošetaju po prirodi, pa makar i po sivom, zimskom svetlu. I prilikom uzimanja antibiotika mogu se pojaviti neželjene posledice, a nije preporučljiva ni kod nekih ozbiljnih psihičkih oboljenja.

U svakom slučaju, topli zraci sunca - ili bar takvog veštačkog svetla kod depresije – trebalo bi da budu prvi izbor. To je mnogo bolje nego da se posegne za nekim antidepresivom. Naravno, s izuzetkom čokolade. Samo, setite se: sunce ne goji.