Otvoreni razgovor i psihološka podrška sastavni su deo lečenja onkoloških pacijenata

Pacijenti dolaze kod psihologa odmah nakon dobijanja konzilijarne odluke, odnosno, posle saznanja o dijagnozi bolesti, ali postoje i ljudi koji dolaze u toku lečenja, nekada i kada se završi onkološko lečenje, kaže gošća Beogradske hronike, psiholog Marija Andrijić.

„Pacijenti u susretu sa psihologom kažu najpre ono što ih u tom trenutku najviše brine, šta ih muči, šta je to što im u tom trenutku zadaje najveće brige. To može biti vezano za njih same, za njihovo zdravstveno stanje, za određene strahove ili zbog same dijagnoze bolesti ili od lečenja koje predstoji. Ili mogu biti različiti lični problemi“, objašnjava Andrijićeva.

Naravno, pored pacijenata mogu doći i članovi porodice, pogotovu kada su pacijenti mlađi, jer taj inicijalni šok nakon saznanja dijagnoze maligne bolesti ne utiče samo na pacijenta već i na celu porodicu i okruženje, objašnjava psiholog.

„Psihološka podrška je izuzetno važna za osobu koja je obolela. Ljudi obično tragaju za nekim magičnim rešenjem ili receptom šta da kažu, na koji način da pomognu. Ima ljudi koji žele da razgovaraju otvoreno o tome šta prolaze, o svojim osećanjima, o svojim dilemama i brigama. Ima ljudi koji u tom trenutku ne žele da kažu ništa, ali im je jako važno da postoje ljudi koji su tu i koji su spremni da im pomognu onda kada je to potrebno“, dodaje gošća Beogradske hronike.

Psiholozi preporučuju da se otvoreno razgovara o problemu. Ljudima kada je jako teško obično nije do razgovora. Psiholozi onda predlažu da se sačeka pravi trenutak, ali da je s druge strane, jako važno pokazati obolelom da je član porodice ili prijatelj spreman da im pruži podršku.

„U onkologiji nije težak samo posao psihologa, nego svih zdravstvenih radnika. Izuzetno je težak posao medicinskih sestara i doktora koji su svakodnevno tu uz te ljude i pružaju im svakodnevnu brigu i negu. Jer onkološko lečenje ne traje dan ili dva. To je lečenje koje najčešće traje više meseci i mi se svi vežemo za naše pacijente, zato nije uvek lako uspostaviti profesionalnu distancu. Često i mi kao timovi imamo svoje psihološke reakcije i osećanja. Često se vežemo za pojedine pacijente“, ističe Marija Andrijić.