Aktivan odmor, igra i povratak prirodi neophodni u borbi protiv gojaznosti osnovaca

„Statistički podaci kažu da svega 18 posto se bavi inače sportom, znači, registrovani su sportisti. Što se tiče odrasle populacije ispod dvadeset odsto je aktivnih rekreativaca, to nas svakako ne može svrstati u sportsku naciju“, rekao je, gostujući u Jutarnjem programu, Miroslav Marković, predsednik Srpskog saveza profesora fizičkog vaspitanja i sporta. 

Marković je dodao da „suviše štitimo našu decu i ograničavamo ih, i da deca uče i kroz igru“.

„Neće samo osmaci učiti o zdravom životu, o zdravom životu se uči od prvog razreda, jer se predmet već zove 'Fizičko i zdravstveno vaspitanje'. Samim tim, postoje različiti ishodi i sadržaji koji se bave zdravstvenim vaspitanjem, gde će deca učiti o zdravim načinima života, kako jesti, kako se hraniti, koliki je minimum kretanja, fizičke aktivnosti koja im nedeljno treba da postignu“, objasnio je Marković.

Naglašava da se ne može „bežati“ od kompjutera, aplikacija i igrica ali da ih možemo pametno koristiti. Govoreći o učenju po modelu, koje je pristuno kod dece, Marković ističe da je, u slučaju kada roditelji rade po skoro čitav dan, škola jedini resurs koji im može razviti naviku za vežbanjem.

„Jedna od osnovnih životnih navika je navika za kretanjem, to jest, potreba za kretanjem. A mi je nekako, bojim se, suvišnom upotrebom tehnologije, jednostavno, sputavamo. Vi sad imate decu od sedam, osam godina koja voze hoverbord ili električni trotinet. Sve je to u redu, to je dobar tehnološki napredak, ali moramo razmisliti i o sebi i o sopstvenom zdravlju, a to se stiče u porodici i već u predškolskom dobu. Problem je u realizaciji nastave fizičkog vaspitanja“, objasnio je Marković.

Nedostatak prostora za vežbanje i dalje prisutan 

Istakao je da je potrebna kontrola, i da treba da se nađe sistem koji će realizovati nastavu fizičkog vaspitanja i dodao da profesori fizičkog vaspitanja nemaju upliva u nastavu od prvog do četvrtog razreda, a da bi bilo dobro da oni to rade zajedno sa nastavnicima, što je, kako je naglasio važno za taj uzrast, kada je senzitivni period razvoja motorike najznačajniji.

Marković je kao primer, naveo države kao što su Severna Makedonija, Slovenija i Mađarska, u kojima, u prvom ciklusu, nastavu fizičkog vaspitanja učitelji drže zajedno sa profesorima.

Govoreći o prostoru za adekvatno vežbanje i održavanje nastave fizičkog, Marković kaže da je pristutan problem nedostatka sala, terena...

„Ministarstvo prosvete i tehnološkog razvoja je pokušalo da sprovede akciju da se sale ustupe besplatno nastavnicima fizičkog i deci, od sedam sati do osam i trideset, kako bi mogle da se realizuju sekcije i druge neophodne aktivnosti. Međutim, znate kako je, to su popularni termini za klubove, onda su 'skočili' raznorazni savezi i tu se stalo. Mi kao Savez profesora fizičkog vaspitanja, trudićemo se da se to realizuje kao i to da se poveća postepeno, broj časova fizičkog vaspitanja“, izjavio je Marković.

Odmor može, i treba da bude i aktivan 

Navodeći da sada, od prvog do četvrtog razreda, deca imaju tri časa fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, u petom i šestom razredu 3,5, a da će u sedmom i osmom razredu imati tri časa fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, Marković komentariše da ke je to minimum, posebno imajući u vidu da se u nekim državama osnovcima uvodi i peti čas nedeljno.

Marković je upozorio i, da je u našem društvu, sve manje aktivnog odmora.

„Mi smo ranije kao deca išli, dve, tri nedelje, na Taru ili Hvar, imali smo svaki dan organizovane fizičke aktivnosti. Mi smo sada programom fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, koji je izradio Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, naravno, uz pomoć Saveza, dali mogućnost da se deca vrate prirodi. Ali ne, sad, naše dete koje je treći razred da ide u hotel sa četiri zvezdice, to njemu nije potrebno. Potrebno mi je da ga vratimo prirodi, kampu, nekim dečjim odmaralištima, letovalištima. Kada vide koliko je lepo u prirodi, vrlo lako će se vratiti i na terene pored zgrade, koji su sada prazni“, rekao je Marković.

Zaključio je da za sport i rekreaciju nije nikada kasno i da postoje programi koji to obezbeđuju, i za one u srednjim godinama, i za one u trećem dobu.