Moramo biti svesni da sami upravljamo virtuelnom stvarnošću

I pre nastanka društvenih mreža kod ljudi je postojala prirodna težnja da se bude prihvaćen od strane drugih, da se bude poželjan. Danas se promenio način zadovoljavanja tih potreba, jer imamo mogućnost da se predstavimo putem društvenih mreža, objašnjava doktorantkinja na Filozofskom fakultetu, Branka Matijević, gostujući u Jutarnjem programu.

Društvene mreže su postale jedna vrsta izloga u koji svako od nas može da stavi neku ličnu prezentaciju, zapravo, sliku sebe u jednoj životnoj ulozi. Ta slika bi trebalo što više da liči na neko naše idealno ja i poželjno bi bilo da svi oko nas to prepoznaju upravo na taj način.

„To i nije tako loše, samo po sebi. Loše je onda kada zauzme mnogo veći prostor nego što treba da ima u našim životima i kada se permanentno, iz dana u dan, bavimo slikom koju ostavljamo drugim ljudima, a ne bavimo se suštinom. Lažno i površno biva u centru pažnje, a ono što mi zaista jesmo ostaje fragmentisano i neintegrisano. Ako je i integrisano, nemamo hrabrosti da to prezentujemo drugima, nego se radije oslanjamo na ideju da im pošaljemo neku sliku o nama koja možda i nije stvarno ja“, naglašava Aleksandar Misojčić, psihijatar i psihoterapeut.

Navikli smo da smo uvek dostupni drugim ljudima i da su oni dostupni nama. Zadovoljili smo potrebu za kontaktom, ali se postavlja pitanje da li smo zadovoljili potrebu za bliskošću, dodaje Matijevićeva. Savremeno doba je dovelo do ubrzanja svih segmenata života, pa tako i načina na koji komuniciramo. Utisak je da je slika pobedila reč.

„Danas samo pošaljemo fotografiju. I onaj mali lajk, ikonica podignutog palca, je odgovor koji smo dobili. Ceo emotivni doživljaj je zasnovan na broju tih lajkova i tome da, eventualno, prelistamo sastav ljudi koji su to lajkovali. Takav vid komunikacije jeste brži i jednostavniji, možda i kreativniji, ali je površan“, objašnjava psihoterapeut Misojčić.

Upravo takav vid komunikacije možda je deo uzroka zašto je danas toliko rasprostranjen osećaj usamljenosti. Jer za autentičan emotivan doživljaj nam je potrebn kontakt i ostvarena relacija sa drugom osobom.

Virtuelni svet je nastao kao posledica društvenih okolnosti i društvenog konteksta koji je deo stvarnog sveta, ali virtuelni svet ostavlja značajne posledice po stvarni svet. Zato se postavlja pitanje da li smo mi instrument društvenih mreža ili one služe nama kao instrument. Ipak, činjenica je da dok god mi upravljamo društvenim mrežama one su nama instrument. Međutim, u koje svrhe ih koristimo, to je već drugo pitanje.