Ako gledate seriju za serijom, treba da potražite pomoć

Profesorka doktorka Aleksandra Đurić, sociološkinja i psihološkinja, objašnjava da su „bindžeri“ osobe koje opsesivno-kompulsivno gledaju serijale i to na redovnoj bazi između dve do pet epizoda u nizu. Tu zapravo postoji jedan psihološki aspekt, jer ljudi skloni depresiji imaju tendenciju da u dužem vremenskom intervalu prate ove serijale.

„To su osobe koje su usamljene i koje strukturu svoga vremena definišu gledajući veći broj epizoda određenih serija u nizu“, kaže Aleksandra Đurić.

U svakom čoveku postoje dve urođene potrebe – da negde pripadamo i potreba za strukturom vremena, koje se može organizovati kroz rituale, razonodu, aktivnosti, igre i intimnost. Problem nastaje kada osobe, što je ovde slučaj, organizuju svoje vreme kroz rituale i razonodu, a zanemaruju ostale oblike.

Prema njenim rečima, „bindžerovanje“ pojačava simptome depresije.

„Osobe koje su usamljene i imaju sklonost ka depresivnim osećanjima su sklonija ovom fenomenu, a on samo pojačava simptome. Tu dolazi do toga da se određene osobe sa glavnim junacima serije lako identifikuju i samim tim doživljava određeno emotivno pražnjenje, pa se usamljenost na kratak vremenski period anulira. Međutim, to ne može biti trajno rešenje. To je neka vrsta odbrambenog mehanizma“, ističe psihološkinja.

Dešava se da osobe mogu i čitave noći da provedu gledajući serije i prosto ne mogu da prestanu. To pokazuje da ponašanje slično nekoj vrsti zavisnosti.

„Počnu sa jednom, dve, tri epizode i onda ne mogu da prestanu. Sutra nenaspavani su na poslu ili u društvu razdražljivi i anksiozni, što nikako ne pomaže njihovoj boljoj socijalizaciji“, objašnjava Aleksandra Đurić.

„Da biste se definisali kao 'bindžer' morate neki vremenski period da provedete u tom duhovnom i psihološkom stanju. Takvi ljudi se ne zaustavljaju na jednoj sezoni neke serije, niti se zaustavljaju na jednoj seriji, već pronalaze nove serije uz koje će provoditi vreme. To je lak način angažovanja da se rešite dosade. Ne traži puno emotivnog investiranja kao u emotivnim vezama“, navodi psihološkinja.

Ukoliko porodica ili prijatelji primete da se takvo ponašanje ponavlja tokom određenog vremenskog perioda, onda treba da pokušaju da pomognu razgovorom i savetima, a ako ne uspeju u tome, onda osoba treba da se obrati stručnom licu za pomoć.

„To možda ne mora da bude neka dugotrajna terapija, već više savetodavni rad kako da osoba organizuje vreme osim kroz razonodu i rituale“, zaključuje Aleksandra Đurić.