Profil tinejdžerke koja srlja u anoreksiju

Do juče je jela čokoladu i grickalice, a onda je preko noći odlučila da se zdravo hrani. Prvo je izbacila slatkiše, hleb, sireve, testenine, a onda i skoro svu ostalu hranu, u strahu da će da se ugoji. U pubertetu je i opsesivno se bavi izgledom svog tela. Iako je „kost i koža“, sebe smatra debelom – ovo je profil tinejdžerke koja srlja u anoreksiju.

Dr Marija Đurović, psihijatar u KBC „Dr Dragiša Mišović“ objašnjava tipično ponašanje devojčica kod kojih se razvija problem: „Deca će često reći: jela sam kod drugarice, muka mi je, imam posla, ješću kasnije, odlažu obroke. Onda ne jedu sa ukućanima, kažu da će jesti u svojoj sobi, da su jele u školi. Tako da ih praktično roditelji ni ne vide da jedu. Javljaju se promene u načinu ishrane, razvlače hranu po tanjiru, obroci počnu da traju sat-dva, seckaju hranu na sitne komadiće i gledaju da pojedu što manje i da je bace, sakrivaju hranu“.

Žrtve ove bolesti sebe vide kao debele, iako su premršave. „Mrvice“ na tanjiru za njih su gomila hrane. I tih nekoliko kalorija koje su unele žele što pre da potroše, pa odmah nakon obroka vežbaju.

Dr Đurović ističe da obolele često preterano vežbaju, spremaju stan ili se bave nekom fizičkom aktivnošću tokom koje mogu da potroše unete kalorije.

„Neke osobe i nasilno povraćaju posle manjih količina hrane, tako da sve to dovodi do gubitka telesne težine. Mršavljenje nije prvi simptom, ali jeste prvi koji je značajan. Roditelji pre primete gubitak u telesnoj težini nego što primete promene u načinu ishrane svoga deteta“, dodaje Đurovićeva.

Anoreksija ugrožava i psihičko i fizičko zdravlje

Dr Đurović navodi i posledice ulaska u anoreksiju: „Gubitak telesne mase, atrofija mozga, i svi organi koji na neki način trpe gladovanje. Gubitak menstruacije koji prvi ukazuje na disfunkciju endokrinog sistema – povlačenje, depresivnost, iritabilnost, napetost, nervoza. Uprskos brojnim promenama koje nastaju u psihičkom smislu, devojčice i dalje ostaju dobri đaci. Uglavnom su bile dobri đaci i pre bolesti, a koncentracija se poslednja poremeti, pa su uprkos svemu i dalje dobre u školi“.

Kad primete koliko je dete smršalo, uspaničeni roditelji traže pomoć lekara. Prema rečima psihijatra, ne postoji prosečno vreme kada roditelji dođu s detetom na lečenje.

"Prema mom iskustvu", kaže dr Đurović, "lečenje može da traje od šest meseci do 10 godina. Nekada se pacijenti prvi put jave na lečenje posle 10 godina bolesti, koja je počela u 12-13 godini, i prvi put je pred lekarom devojka od 22 godine. Postoje i roditelji koji posle pet-šest meseci primete da se nešto dešava".

Lečenje u proseku traje od dve do šest godina, i može biti ambulantno ili hospitalno.

„Dok se ne postavi dijagnoza, u porodici nastaje haos – dete neće da jede, tu su svađe i problemi, a kada se postavi dijagnoza, s jedne strane je lakše jer znate o čemu se radi. S druge strane, postaje još teže, jer sada dajete roditeljima savete i, vrlo često, nastaje još veći haos u smislu teranja deteta da jede. U tom slučaju je lakše da se lečenje sprovodi u bolnici. Od stanja pacijenta i porodične situacije odlučujemo se da li će lečenje biti ambulantno, koje je bolje i komfornije za pacijenta, ili će biti bolničko“, zaključuje dr Đurović.