Kako sam prevario milione da čokolada pomaže u mršavljenju

Kada se u Bildu, najvećem evropskom dnevnom listu, pojavio članak o tome kako čokolada pomaže u mršavljenju (odmah ispod članka o najnovijim saznanjima o slučaju pada aviona „Džermanvingsa“), mnogi svetski mediji su u roku od nekoliko sati preneli informaciju.

Članak je objavljen u 20 zemalja i na nekoliko jezika. O njemu je diskutovano na televizijskim emisijama. Nedavno ga je objavio i časopis Shape u svom izdanju za jun pod naslovom „Zašto morate da jedete čokoladu svaki dan“.

„Ne samo da čokolada ubrzava gubitak telesne mase, istraživanje je otkrilo da dovodi do zdravijeg nivoa holesterola i boljeg funkcionisanja organizma u celosti“, Bildov tekst citira doktora Johanesa Bohanona, direktora istraživanja na Institutu za ishranu i zdravlje.

Jedini je problem što se niko od novinara nije potrudio da utvrdi autentičnost priče. Doktor Džon Bohanon napisao je poduži tekst na sajtu io9 kako je prevario milione ljudi da čokolada pomaže u mršavljenju i zašto:

Ja sam Johanes Bohanon. Doktor. U stvari, moje pravo ime je Džon i ja sam novinar. Imam doktorat, ali iz molekularne biologije o bakterijama, ne ljudima. Institut za ishranu i zdravlje? Ništa više nego sajt na internetu.

Osim tih nekoliko „začkoljica“, istraživanje koje sam sa svojim kolegama sproveo je potpuno autentično. Zaista smo pronašli i podvrgli ljude istraživanju. Sproveli smo kliničko testiranje sa subjektima kojima smo nasumice odredili različite režime ishrane.

Statistički značajne dobrobiti čokolade koje smo prijavili bazirane su na pravim podacima. Bilo je, u stvari, prilično tipično istraživanje kada je reč o istraživanjima o ishrani, što zaista ništa ne znači, jer je većina tih istraživanja sprovedena užasno. Rezultati su beznačajni, a tvrdnje o dobrobitima po zdravlje koje su prenete milionima ljudi širom sveta potpuno neutemeljene.

Evo kako smo sve izveli.

Postavka

U decembru prošle godine zvao me nemački televizijski reporter Peter Oneken. On i njegova saradnica Dijana Lebl radili su na dokumentarcu o kvazinauci koja stoji iza prehrambene industrije.

Želeli su moju pomoć da demonstriraju koliko je lako pretvoriti loše odrađeno naučno istraživanje u velike i zanimljive naslove. Oneken hteo da to uradimo iznutra, učestvujući u čitavom procesu.

Poziv me nije mnogo iznenadio. Prošlu godinu sam za časopis Science sproveo sličnu operaciju o tome onlajn magazinima koji objavljuju kvazi akademske radove o pravilnoj ishrani, što je postao prilično unosan biznis.

Moj zadatak je bio da istražim koliko izdavači zaista vode računa o svom obećanju da sprovode rigorozne provere pre objavljivanja. Predao sam dosta tekstova potpuno neutemeljenih, prepunih grešaka i nelogičnosti i brojao koliko ih je odbijeno. Odgovor: manje od polovine.

Oneken i Lebl su sve pripremili. Nekoliko hiljada evra da regrutuju subjekte za istraživanje, nemačkog doktora da predvodi studiju i prijatelja statističara da sredi brojke i uradi poređenja.

Oneken je za mene čuo zbog mog pređašnjeg posla i mislio je da sam pravi čovek koji će znati kako da se sve to izvedemo i objavimo. Jedini problem je bilo vreme. Dokumentarac je zakazan da bude objavljen na nemačkim i francuskim televizijskim stanicama za kraj proleća (premijera je sledeće nedelje), tako da smo zaista imali samo par meseci da sve izvedemo.

Pitanje nije bilo da li možemo da izvedemo da nas objave, već da li možemo da postignemo nešto više. Mi naučni novinari volimo da mislimo za sebe da smo pametniji od prosečnih prevaranata.

Problem je bio što je sve, koliko god mi to idobro izveli, bilo izuzetno tanko. Svaki novinar koji se ne razume u nauku čim bude pitao neko stručnije lice, da ne govorimo o istinskom nutricionisti, otkriće da je cela studija smešna.

Da ne govorimo o tome da „Guglova“ pretraga ne daje nikakve rezultate o Johanesu Bohanonu i njegovom navodnom istraživačkom institutu. Mislio sam da će nas nanjušiti za kilometar. Ne želeći da zvučim pesimistično pristao sam rekavši: „Hajde da vidimo dokle možemo sa ovime da odemo“.

Prevara

Oneken i Lebl nisu traćili vreme. Preko Fejsbuka su pronašli subjekte za istraživanja, nudeći 150 evra svakome ko je voljan da ode na dijetu tri nedelje.

Odmah su svima rekli da je za potrebe dokumentarnog filma o ishrani, ali nisu ništa više otkrivali. Pet muškaraca i 11 žena se pojavilo između 19 i 67 godina.

Gunter Frank vodio je istraživanje. Oneken ga je angažovao nakon što je pročitao njegovu knjigu protiv pseudonaučnih istraživanja o ljudskoj ishrani.

On je hteo da se testira sa gorkom čokoladom, odnosno onom sa većim procentom kakaa. Kada sam ga upitao zašto, Frank bi je rekao da je to jedna od omiljenih namirnica novih fanatičnih prehrambenih fanatika. „Gorka čokolada je lošeg ukusa i zato mora da je dobra za vas. To im je kao religija“, rekao mi je Frank.

Nakon runde upitnika o testiranja krvi kako bi utvrdili da niko nema zdravstvene probleme ili dijabetes, Frank je nasumice dodelio subjekte u jednu od tri grupe. Prva je bila podvrgnuta ishrani sa malo ugljenih hidrata. Druga takođe, ali je unosila dnevnu dozu od jedne štangle. Trećoj, kontrolnoj, grupi je naloženo da ne menjaju svoju ishranu.

Merili su se svako jutro 21 dan, a istraživanje je završeno finalnom rundom upitnika i krvnih testova. Onda je na scenu stupio Onekenov prijatelj Aleks Droste Hars, finansijski analitičar, koji je sve sračunao.

Nakon jednog vikenda i dosta piva - džekpot! Obe grupe podvrgnute promeni ishrane izgubile su oko dva i po kilograma, dok su subjekti u kontrolnoj grupi ostali na sličnoj kilaži. Ali ljudi koji su unosili i štanglu čokolade smršali su deset odsto brže.

Ne samo da je ovo bilo statistički značajno, već je čokoladna grupa imala bolji nivo holesterola i sveukupno zdravstveno stanje.

Kvaka

Znam šta mislite. Istraživanje je pokazalo ubrzani gubitak kilaže u grupi koja je unosila čokoladu. Zar ne treba da verujemo u to? Zar nauka ne funkcioniše tako?

Odaću vam jednu malu tajnu: Ako merite veliki broj stvari kod malog broja ljudi, skoro vam je zagarantovano da dobijete „statistički značajan“ rezultat. Naša studija je obuhvatala 18 različitih merenja - težina, holesterol, nivo proteina u krvi, kvalitet sna i još mnogo toga od samo 15 ljudi. Takvo istraživanje je recept za lažne pozitive.

Razmišljajte o ovim merenjima kao listićima za lutriju. Svaki od malu šansu da vam da značajan rezultat oko kog možemo da napravimo priču. Što više listića (merenja) kupimo to su nam veće šanse da dobijemo džekpot (značajan rezultat).

Nismo znali šta ćemo tačno da dobijemo. Naslovi su mogli i da budu da čokolada poboljšava san i smanjuje krvni pritisak, ali znali smo da imamo dobre šanse da dobijemo barem jedan „statistički značajan“ rezultat.

Čak i da ovo nije slučaj, naše istraživanje je osuđeno je moralo da bude osuđeno na propast zbog veoma malog broja subjekata. Evo vam jedan primer: Težina kod žena može da varira i do 2,5 kilograma tokom njenog menstrualnog ciklusa, mnogo više nego što je iznosila razlika između grupe podvgnute samo dijeti i one koja je još unosila čokoladu.

Zato istraživanje morate da sprovedete na velikom broju ljudi i da po grupama ravnomerno rasporedite ljude po starosti i rodu. Mi se nismo sa tim bahtali.

Što se tiče našeg istraživanja, možda biste imali bolje šanse da utvrdite nešto gledajući u pasulj. Čokolada možda ubrzava gubitak težine, a možda i potpuno suprotno. Ne možete čak ni da verujete podacima o gubitku mase, jer ko zna šta je jela kontrolna grupa. Mi ih čak nismo ni pitali.

Objavljivanje studije

Pošto smo bili u stisci sa vremenom, istovremeno sam na adrese 20 zdravstvenih časopisa poslao istraživanje - „Čokolada sa visokim nivoom kakaa ubrzava mršavljenje“. Prekrstili su prste i čekali.

U narednih 24 časa nekoliko časopisa je prihvatilo da objavi istraživanje. Nepotrebno je reći da nijedan doktor ili nutricionista nije konsultovan niti je naša studija bila podvrgnuta kolegijalnoj proveri.

Na kraju smo izabrali The International Archives of Medicine, čiji me je izvršni direktor Karlos Vaskez kontaktirao imejlom i rekao mi da smo napravili fantastičan rukopis (grubi tekst) i da će ako doplatimo 600 dolara biti uvršen u njihovo premijerno izdanje.

Bacanje udice

Pošto je studija objavljena bilo je vreme da se pohvalimo. Napisao sam saopštenje za javnost. Imalo je sve. U novinarskom žargonu: Seksi lid, odlične citate i efektivan zaključak.

Sve sam uradio veoma profesionalno, trudeći se da budem što precizniji. Nisam želeo da prevarim novinare, već da ih privučem potpuno tipičnim saopštenjem za javnost o novoj studiji.

Naravno, „slučajno“ sam izostavio da navedem broj subjekata i neznatnu razliku u gubitku težine između grupa.

Rezultat?

Velike ribe su se upecale. Bild je odmah skočio na priču - „Oni koji jedu čokoladu ostaju mršavi". Nisu me ni kontaktirali. Ispratili su ih Daily Star, Irish Examiner, nemačko izdanje Kosmopolitena, Times of India, nemački i indijski Hafington post, pa čak i televizijske emisije u Teksasu i Australiji.

Kada su me novinari uopšte kontaktirali, pitali su me nebitna pitanja: „Zašto mislite da čokolada ubrzava mršavljenje“ i „Da li imate neki savet za naše čitatelje“.

Nijedan novinar nije kontaktirao nekog spoljnog stručnjaka - doktora ili nutricionistu.

Zaključak

Zašto treba da vas bude briga za ovo? Zbog neverovatnog broja svakodnevnih saveta za ishranu - so je loša, so je dobra, proteini su dobri, proteini su loši, masti si loše, masti su dobre.

Problem je što se najčešće kod ovakvih tekstova citiraju studije slične onoj koju smo mi sproveli.

Čak i kod ozbiljno urađenih istraživanja, sa velikim brojem subjekata i tokom dugog vremenskog perioda, potrebno je dosta vremena da se zasigurno utvrde činjenice. Čak ni tada nije uvek moguće definitivno nešto utvrditi.

Ipak, najveći problem je izveštavanje o tome. Nauke o ishrani zaista je nauka. Morate da znate kako da čitate i tumačite naučni rad i da se zaista potrudite oko toga.

Već duže vreme ljudi koji pokrivaju ovu oblast u novinarstvu se prema njoj odnose kao prema tračarenju, prenoseći sve što pronađu. Nadam se da će naš mali eksperiment da natera neke novinare i čitaoce da budu skeptičniji.

Ukoliko istraživanje uopšte ne navodi koliko je ljudi učestvovalo ili tvrdi da je nešto „statistički značajno“ a ne navodi koliko zaista ima efekat, morate da se zapitate zašto.

Nažalost, mnogi u novinarstvu to ne rade. Što je tužno, jer novinarstvo usled velike navale informacije de fakto postaje sistem provere. I ako mi to ne uradimo, onda se objavljuju kvazi naučna istraživanja koja samo zbunjuju i varaju ljude.