Žilijet Binoš nije samo glumica, ona slika, piše pesme, pleše

Francuzi vole da je zovu "La Binoche" ili "La belle Binoche", a Žerar Depardje je jedini Francuz kome se jedna od diva francuskog filma ne dopada. Svojevremeno je čak tražio da mu se objasni koji je razlog za toliko divljenje prema koleginici.

Razloga je mnogo – Žilijet Binoš je 1997. godine osvojila Oskara za sporednu žensku ulogu u Engleskom pacijentu Entonija Mingele, nagrađivana je na festivalima u Veneciji (Pehar Volpi za Tri boje: plavo, 1993), u Berlinu (Srebrni medved za Engleskog pacijenta 1996) i u Kanu (Zlatna palma za Overenu kopiju 2010) – i tako postala jedina glumica koja je trijumfovala na tri najprestižnija svetska festivala.

Posle pozorišta i televizije, na filmu je debitovala 1985. godine. U početku, dečačkim izgledom i kombinacijom senzualnosti i spontanosti podsećala je na glumice Franucskog novog talasa, posebno u filmu Zla krv iz 1986. godine, s potpisom reditelja Lea Karaksa.

Respektabilna karijera Binošove datira od 1988. godine kada je glumila u Nepodnošljivoj lakoći postojanja filmu koji joj je doneo međunarodnu slavu i u kome joj je partner bio Danijel Dej-Luis. Godine 1992. ostvarila je fatalnu ulogu u Kobnoj vezi sa Džeremijem Ajronsom. Zapažene pojave imala je i u filmovima Čokolada sa Džonijem Depom, Reč po reč sa Ričardom Girom i Provalnik sa Džudom Louom.

Žilijet nije samo glumica, ona je i slikarka – dizajnirala je i nekoliko promotivnih plakata za svoje filmove, piše pesme, pleše. I dok druge glumice u njenim godinama dobijaju sve manje uloga, kod Binošove je obrnut slučaj. Da je neizostavni zaštitni znak autorskih migracija potvrdila je sa filmom Istina japanskog reditelja Koreede Hirokazua (prvi snimljen izvan Japana), koji je deo „Gala programa“ 48. beogradskog Festa. U priči o dihotomiji između majke i ćerke, sa dozom poezije i smirenosti, Binošova deli kadrove sa Katrin Denev.

Film Istina je priča o istini i lažima,o sukobu i pomirenju između majke i kćeri.Istovremeno, to je i vrsta ljubavnog pisma jednoj glumici. Šta vi mislite o filmu Koreede Hirokazua?

Dugo sam želela da radim sa Koredom, pa mi se ostvario san. Želela sam da radim i sa Katrin Denev. Gledala sam je kad sam bila mala i radovala sam se što ću doživeti da mi ona bude mama! Posle toga sam morala da nađem način da se zbližim s njom. I to je potrajalo, jer njoj neformalno obraćanje „na ti", oblik bliskosti, baš i ne prija, iako smo se odavno upoznale, ali ona to ne dozvoljava lako. Obraćala sam joj se na ti, smatrala sam da moram tako, jer glumim njenu ćerku. Prihvatila je to posle nekog vremena. Po pitanju moje uloge, Koreda mi je rekao da je ona u senci – majka blista, a ostali su u senci, uključujući i moj lik. Tako je on to želeo. Pokušavala sam da joj služim najviše što sam mogla, ali u određenim trenucima morala sam konkretno da iznesem povređenost devojčice u sebi. Iako je reditelj rekao da je to komedija, znala sam da ću u određenim trenucima morati da udarim, inače ne bi bila postignuta podrebna težina u odnosu majke i ćerke. A mi dobro znamo da porodice nose veliki teret. Tu su detinjstvo i divni trenuci, ali tu su i prve rane. Najviše se sećamo rana! Sećamo se i dobrih vremena, ali...Konkretno se sećam da sam morala nekako da produbim taj odnos u filmu 'Istina'.

Da li mislite da su umetnici na neki način previše usmereni na sebe?

Moraš biti takav da bi dao ono što moraš da daš. Moraš da znaš ko si i kako radiš iznutra da bi prikazao život, emociju, osećaj. To je potreba da ne da budeš narcis, to je drugačije – ali čovek mora da bude svestan kakav ti je instrument, definitivno, i spolja i iznutra, jer koristiš telo.

Da li ste se u Koreedinom filmu Istina suočili sa jezičkom barijerom? Da li je to ponekad dobro ili loše?

Ne bih to tako nazvala jer sam odmah znala da reditelj ne govori ni engleski ni francuski – prihvatila sam to od početka, pa to nisam doživljavala kao barijeru. A i već smo se upoznali, a tu vrstu iskustva sam imala i s drugim rediteljima. Prevodilac je tu, ali ponekad sam mu se ipak obraćala na engleskom, jer sam znala da može da me razume. Razume, ali ne govori jer je tu ponos. To se desilo i sa Kijarostamijem. Govorila sam mu na engleskom i sve je razumeo, ali nije odgovarao. Jeste ponekad, ali... ima nečeg tako 'fizičkog' na snimanju da ti ne trebaju uvek reči. Treba ti prisustvo, poverenje reditelja,kao što i njemu treba tvoje. Nije to intelektualan odnos. Na neki način meni to nije smetalo, a kad je trebalo da pitam nešto konkretno, pitala bih prevodioca. Pred kraj sam Koreedi rekla: 'Hajde nauči engleski, onda nam neće trebati prevodilac'.

Poznato je da volite da se pripremite za svoje uloge. Za ulogu u Istini čini se da niste morali?

Htela sam da se pripremim i zamolila sam produkciju da mi pomogne da finansiram pripremu, pa su mi rekli da Koreeda ne želi da se pripremam. Ali usput sam morala da se snalazim jer on nije reditelj kakvog ponekad zamišljate, ti pomaže da glumiš. On više voli da dozvoli prostoru da se desi glumcima. A i on ne zna šta znači pripremati se, u Japanu nemaju učitelje. Učitelje glume.

Opsednuti ste glumom. U isto vreme čini se da ste opsednuti svime što radite u životu, i zato ste u svemu dobri?

Ne znam da li sam opsednuta, ali strastvena jesam. Volim da unesem srce u ono što radim.Inače taj osećaj je prisutan u celom telu. Tako se to glumcu događa, moraš biti angažovan. Ako je samo glava, ne pali. Druga polovina je zaboravljena.

Kada ste imali četrnaest godina, trebalo je da odlučite da li ćete se opredeliti za pozorište ili slikanje. Vaša majka vam je rekla da možete da se bavite i jednim i drugim?

To je tačno, ali je to zapravo prvi rekao njen prijatelj slikar. Da, rekla je da radim i jedno i drugo. I rešila mi je na taj način problem. Nisam morala da biram. Mogla sam da dam sve što mi se događalo u životu i bila sam slobodna na taj način. Prestala bih nakratko da slikam, ili prestala da glumim i plesala, ili pevala... Ili pisala poeziju. Dobro je dozvoliti sebi da budeš slobodan i zađeš u svoje moguće talente, jer ih svi imamo. Počni s onim za kojeg misliš da ti može doneti nešto novo u životu, ili da možeš stvarati, deliti, otkrivati nešto novo. Mislim da smo pravi srećnici. Živ si i zdrav, probaj. Predaj se svojoj strasti.

I vaša majka je bila glumica. Da li je bila ponosna kada ste uspeli u tom poslu?

Iskreno, mislim da nije. Mislim da se na neki način šokirala. Šta da kažem... Bilo je ponosa, možda, ali istovremeno, ušla je u nadmetanje sa mnom. I ona je bila glumica, ali je i predavala. To joj je donelo mnogo suprotstavljenih osećanja. Ali mislim da je ipak, na kraju krajeva, srećna.

Snimate svuda u svetu. Od Kšišlovskog, Kijarostamija, do Korede Hirokazua. Da li tražite tu raznovrsnost ili jednostavno prihvatate šta vam se ponudi u određenom trenutku?

Mislim da nikad ne dođe tek tako, ne verujem u slučajnosti, već više nekako u sudbinu. Ali to takođe znači da možeš da učestvuješ i da radiš. Moje zadovoljstvo i užitak je da upoznajem druge ljude, reditelje, druga mesta. To je moja sreća. Radoznala sam i uzbudljivo je izaći iz svog doma i zone udobnosti. To volim. Vrlo rano sam poželela da izađem, a tako sam i živela. 'Nepodnošljiva lakoća postojanja' – izabrali su me u poslednjem trenutku za taj film, ali su me izabrali, a imala sam samo 22 godine. Nikad ne znaš je li to sudbina ili... nešo drugo.

Prva ste zvezda sa zapada koja je igrala u iranskom filmu od 1979. godine i od islamske revolucije. Kako ste postali deo projekta Overena kopija, prvog filma koji je reditelj Abas Kijarostami snimio izvan Irana?

Susrela sam se s Abasom nekoliko puta. Na Kanskom festivalu i preko zajedničkog prijatelja. Rekla sam mu da bih volela da radim s njim jednog dana. Nisam znala hoće li to biti moguće ili ne, znajući da on snima u Iranu i da ne radi s profesionalnim glumcima, ali ipak, rekla sam mu, jer volim njegove filmove. I moraš ponekad verovati u nemoguće. Moraš stvoriti nemoguće. Dvaput mi je rekao, dođi u Teheran. Pomislila sam, kako da idem u Teheran, znajući da je situacija veoma teška između Srednjeg istoka i Zapada, iz političkih razloga. Onda sam pomislila, ne, hoću da idem, hoću da vidim ljude, žene. Hoću da znam šta se događa, a ne samo da verujem štampi. Otišla sam i ljudi su me oborili s nogu svojom velikodušnošću, iskrenošću i poznavanjem filma, knjiga, muzike... Imaju internet, veoma su evropski, na neki način, ili smo mi veoma iranski! Ponekad morate gledati i u suprotnom pravcu.

Jedne večeri, Kijarostami mi je pričao jednu svoju dogodovštinu. Bila sam zaprepašćena svim detaljima koje je iznosio i na kraju sam ga verovatno gledala kao dete koje sluša bajku, i pitao me je, da li mi veruješ, rekla sam, da, pa mi je onda rekao, e, to nije istina. Prasnula sam u smeh, nisam mogla da verujem da tako masno laže, ali istovremeno, mislim da je tu bilo i malo istine. Počne od istine pa, videvši da sam zainteresovana, počinje da izmišlja detalje i scene i tako je to počelo. Posle nekog vremena, nekoliko dana, počeli smo da razmišljamo o tome kako bismo od toga napravili film. Onda smo na papirićima u kolima napravili male ugovore s otiscima prstiju – on je potpisao, i ja sam. Nismo zapisali brojke, niti kad će se to desiti, ali smo znali da taj film moramo snimiti.

Da li je za vas učešće u filmu uglednog iranskog sineaste bilo potpuno novo iskustvo u karijeri?

Za mene je novo bilo to što mi je svojom dobrom voljom i inteligencijom – sposobnošću da prima, da vidi i čuje – dozvolio da izrazim ono što se događalo kroz mene, jer ja nisam mogla predvideti šta će se desiti pre snimanja. Ali on je snimao tako precizno, bilo je to skoro naučno, on je fotograf. Svojim dugim kadrovima od deset-dvanaest minuta dozvolio mi je da se stvarno osetim slobodno. Imala sam vrlo konkretan kadar, ali ipak, u tim okvirima, postojala je sloboda, moj unutrašnji svet, pejzaž moje duše. Stvarno sam se osećala kao da je film pejzaž – kakvo god da je vreme, on će ga iskoristiti.

Da li je za glumicu izazov da u jednom filmu tečno govori tri jezika – engleski, francuski i italijanski?

Bio je to na neki način emotivan izbor, prelazak s jednog na drugi jezik. Kad je imala tajnu, mogla je govoriti italijanski s Petroneom jer čovek ne govori italijanski. Kad je zavodljiva prema njemu, govorila je engleski, jer je on Englez. Kad je želela da ispolji ljutnju i frustracije, vratila bi se maternjem jeziku, kao i kad bi osetila da treba agresivnije da se nosi s njihovom vezom.

Dugo radite, više od tri i po decenije. Kako za vas glumački poziv ostaje konstantno izazovan? Kako ostajete maksimalno angažovani pred kamerom?

Kad si pred kamerom ili publikom, od tebe se nešto očekuje. Zbog toga si budan i želiš nešto da postigneš. Iako ne znaš uvek gde će te nešto odvesti, moraš skočiti u nepoznato, a ipak, ima nečeg u govorenju istine, izražavanju svojih osećanja i povezivanju s drugima – s rediteljem, glumcima, ekipom ili publikom. Kad neki kažu, radili ste za tog reditelja, kažem: 'Ne. Nikad ne radim za reditelja, radim za publiku'. To je cilj, da ljudi osećaju i budu u dodiru s mestima u sebi koja će otkriti ili već poznaju, pa će ponovo oživeti ako su bila skrivena. Ima mnogo načina da budeš u dodiru sa sobom kad gledaš film ili odeš u pozorište – s bilo kojom umetnošću, zapravo.

Iako ste osvajali nagrade na najprestižnijim svetskim festivalima, vaše ime je najviše u tesnoj vezi sa Kanskim festivalom. Bili ste njegovo zaštitno lice na zvaničnom plakatu?

Ukoliko ga poredimo sa ostalima, Kan je u najvećoj meri 'međunarodni' festival. Tu se mešaju sve te zemlje, sarađuju – to je neverovatno. Postao je kao glavna raskrsnica mnogih mogućnosti za koprodukciju, za prodaju filmova i otkrivanje novih režisera iz zemalja u kojima ne biste pomislili ni da redienj može postojati. Ima veoma važnu misiju u filmskom svetu, kao i u svesti ljudi, jer saznavati o nekome koga ste mnogo, mnogo godina ignorisali znači pustiti ga u svoju svest. Nalazim da je to cilj ovog festivala. Smatram da sam se ovde rodila pre dvadeset pet godina s filmom 'Randevu'. Ovde su me primetili mediji. Pre toga sam se mučila kao glumica, dobijala sam poneku malu ulogu, ali stvarno mislim da me je poneo talas Kana. Danas, posle dvadeset pet godina, kao da se osvrću na to. Počašćena sam tim priznanjem. Taj festival je za mene i veliko nadahnuće zbog načina na koji bira autore i njihove filmove. Tu sam upoznala mnoge reditelje sa kojima sam radila.

Tokom govora na dodeli nagrada Evropske filmske akademije u Berlinu, rekli ste da svetu ne ide, ali da imate osećaj da umetnost postaje sve važnija. Koja je uloga umetnosti u krizi?

Rekla bih da umetnost nastaje zbog krize.Bilo lične ili neke veće, ali moramo povezati nevidljivo i vidljivo. Umetnost dovodi nevidljivo u realnost. Sva pitanja, sva osećanja, očekivanja, snove, ali i realnost. Umetnost to i preobražava zato što sve predstavlja ljudima. Oni mogu da je osete, razmišljaju o njoj, pomaže im da žive, da osete da nisu sami – kad vidite nešto što je zaista povezano s vama, ne osećate se usamljeno kao inače. Tako ja to vidim. Ali mi smo stalno u krizi. Život je kriza. Preobražaj, svest. A kada smo svesni? Kada smo u krizi, inače spavamo i bude nam lepo dok spavamo. Ali ako hoćeš da se probudiš, treba ti malo prepreka.

Aktivni ste na Instagramu, deluje da uživate u tome. Ipak, u vašem novom filmu Šta misliš ko sam? – priči o usamljenosti u vremenu društvenih mreža i o identitetu, čini se da je stav prema toj pojavi drugačiji. Šta mislite o društvenim mrežama?

Zanimljivi su zato što pružaju direktnu vezu s ljudima i mogu biti veoma lični. Možeš govoriti o temama o kojima inače ne možeš, možeš smesta reagovati na nešto, podeliti nešto vrlo intimno, a i nešto opšte o svom poslu. Ima mnogo mogućnosti, to volim. A možeš i naći nekog kome se diviš i koga voliš, što sam i radila. Kontakt je veoma lak. Pratiš nekog koga voliš ili za koga znaš da se muči. Ali ponekad moram i da ih sklonim jer više ne mogu da ih podnesem, smuče mi se. Neopredeljena sam. Ponekad pomislim – dosta više, čitaj, radi nešto drugo. Ne smeš zaboraviti sve ono što voliš da radiš. Uzbudljivo je. Da, zanese se čovek. Zanese se, a i sistem je malo bolestan, ako ne pripaziš. Moraš paziti šta ti radiš, a ne svi ostali.