Rene Zelveger za RTS o ulozi legendarne Džudi Garland

Biografska drama „Džudi“ u režiji Ruperta Golda, posvećena poslednjim mesecima života ikone Holivuda Džudi Garland, stigla je u svetske i srpske bioskope na početku sezone koja najavljuje potencijalne laureate prestižnih filmskih nagrada. Oskarovka Rene Zelveger koja je u naslovnoj ulozi, u ekskluzivnom intervjuu za RTS otkriva kako je oživela jednu od najomiljenijih i najtragičnijih zvezda u istoriji filma.

Fantastično izvođenje!

– Mnogo vam hvala.

Džudi je definitivno vaš veliki povratak, posle šestogodišnje pauze. Kako se osećate sada kad se zvezda Bridžit Džons ponovo rodila kao Džudi Garland?

– Bože! Zanimljivo, o tome nisam razmišljala. Moram na licu mesta da formiram mišljenje kako bih vam odgovorila, mora to malo da mi sazri. Ne znam. Nemam utisak da je ovo povratak. Nikud nisam otišla. Bila sam tu i radila svoje, sve vreme, ali u drugom svojstvu.

U čemu je tajna vašeg sjajnog preobražaja u Džudi, kako ste je istraživali?

– Timski rad! Bilo je to zajedničko istraživanje. Ta nepresušna riznica blaga, internet. Gledala sam sve arhivske snimke, snimke iz TV emisija, gledala sam druge filmove – ima toliko autobiografija ljudi koji su je poznavali ili su tvrdili da su je poznavali, pa biografija, javnih arhiva, onoga što je govorila. Toliko toga ima da se istraži; tu je i njena muzika – toliko je toga. Svi zajedno, kao ekipa, delili smo priče i razmenjivali informacije koje smo nalazili, a činile su nam se ključne za hvatanje njene suštine. To smo radili sve dosad.

U mjuziklu Čikago ste dokazali da možete da otpevate baš sve. Kako ste pripremali svoj glas za film Džudi?

– Imala sam mnogo pomoći. Mnogo. Počelo je u kolima kada niko ne može da me čuje, sa zatvorenim prozorima, tokom saobraćajnih gužvi u Los Anđelesu, što znači da sam imala mnogo vremena za vežbanje; samo sam pokušavala, prvi put, da pevam te pesme. I radila sam. Radila sam na stilu koji bi ličio na Džudin, tu su onda one čudne vokalne vežbe koje zvuče kao zavijanje, dok se skale ne održe i ne počnu malo bolje da sarađuju. Ali to je bio proces. Imala sam Meta Deklija, našeg kompozitora, Džefa, producenta, Pola, koji je miksovao, pa Erika, Garija i Marka, učitelje pevanja, imala sam gomilu navijača na setu koji su vikali: „Možeš ti to!“ Bilo je to fantastično iskustvo.

Da li ste u potpunosti shvatili neke od izazova sa kojima se Garlandova suočavala u očima javnosti? Šta je to bilo u Džudi što joj je sve toliko otežavalo?

– To je veliko pitanje, ne mogu da govorim u njeno ime. Ali teško su joj padale ružne stvari koje su pisane o njoj. I razumem, pošto sam već dugo javna ličnost, jaz između onoga što je javna priča o nekoj osobi i njeno istinsko iskustvo. Obožavam ovaj projekat zato što je prilika da učestvujem u pružanju konteksta okolnostima koje su ljudi podveli pod tragediju, da popunim praznine i ponudim drugačiju prizmu kroz koju bi se gledalo. Ona nije bila tragična, bila je hrabra. Bila je ratnik i junak. Bila je neverovatna u svojoj spoznaji s čim se nosi na kraju svog života.

Droga i alkohol su veliki deo priče o životima glumaca i muzičara. Šta bi trebalo da bude odgovornost filmske industrije kako bi im se pomoglo?

– Mislim da je obaveza saosećati, ne prosuđivati na osnovu spoljašnjosti i mislim da imamo obavezu da humanizujemo one ljude koje je lako osuđivati. Odgovornost glumca je... Veoma je važno da otuđimo druge ljude kako bismo se sami osetili bolje. To je veoma opasno. Zbog toga osuđujemo kad bismo mogli da pomognemo. Slažem se. Treba da humanizujemo, a ne da pretvaramo ljude u robu. Osoba je važnija od onoga što se dobija od proizvoda koji ona donosi. Ne pomagati im u tome zato što je na neki način unosno, već prepoznati da je iza tih okolnosti osoba koja pati i priznati da je možda neophodno – osim sve ulepšati kako bi osoba nastavila da radi – i pobrinuti se za tu osobu koja se, na neki način, brine o toliko mnogo ljudi oko sebe.

broj komentara 0 pošalji komentar