Scenograf svetskog glasa Kreka Kljaković: Odsanjao sam sve snove

Priznati svetski scenograf Miljen Kreka Kljaković, prvi scenograf dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma na Paliću, kaže da je sve svoje snove odsanjao i da ne postoji ništa izuzetno što bi priželjkivao da radi, a ukazuje da je scenografija „umetnost za jednokratnu upotrebu“ i da jako boli kada mora da se sruši nešto što je mesecima gradio.

Kljaković je bio zadužen za brojne projekte – Od Delikatesne radnje, za koju je dobio nagradu Evropske filmske akademije, preko replike antičke Troje za mini seriju Jelena Trojanska, enterijera svemirskog broda i biološke laboratorije za Vrste 2, Imperijalne palate, Palate kuće Harkonen i prestonice Peščane planete, grad Arakin, za mini seriju Dina, sve do 80.000 kvadratnih metara srednjovekovne Venecije u Luksemburgu za film Tajni prolaz i Meku i Medinu na površini od 120.000 kvadratnih metara za film Madžida Madžidija Muhamed.

Sve to donelo je Kljakoviću svetska priznanja, a počeo je sarađujući sa značajnim domaćim rediteljima sa čuvene praške akademije.

„To su bili moji prvenci, ali i njihovi jer smo mi generacijski vrlo blizu. Moj prvi film bio je Specijalno vaspitanje Gorana Markovića, što je bio i njegov prvenac. Studirajući Akademiju za pozorište, film i televiziju, sigurno su znali mnogo više nego ja koji sam završio Likovnu akademiju. Upustio sam se u te vode ne znajući šta je filmska scenografija, ali ta generacijska povezanost nas je približila i počeo sam da se bavim filmom. Usledili su Điđa Karanović, Slobodan Šijan, Goran Paskaljević. Tako je to krenulo“, rekao je Kljaković.

Od Emira Kusturice do Ridlija Skota

Odavno ne radi u Srbiji jer više prostora ima u inostranstvu za realizaciju ideja.

„Obično biram filmove u kojima mogu da napravim scenografski pomak i nešto što će ostati zapaženo i zabeleženo na filmskom platnu. Odbijam projekte ako mi tekst nije dovoljno inspirativan, radim samo filmove koji mogu scenografski da se nadograde“, objasnio je Kljaković.

Sarađivao je sa poznatim rediteljima, od Emira Kusturice do Ridlija Skota.

„Reditelji su različiti, ima onih koji izuzetno vode računa o scenografiji i znaju šta hoće, a ima i onih koji se ne petljaju baš puno u te stvari jer smtraju da je scenograf tu da odradi svoj posao. Uvek postoji konsultacija i razgovori“, kaže Kljaković.

Interesuju ga epohe, što je starija epoha, to mu je zanimljivije, jer zahteva veća istraživanja i dužu pripremu.

„Sve epohe od 15. veka pa unazad me najviše interesuju. To su interesantna vremena koja znamo površno, ali kada počnete da se bavite istraživanjem i zagrebete ispod površine, onda otkrivate potpuno neverovatne stvari koje niste znali i upotpunjujete svoju ličnu kulturu. To čini moj posao interesantnim“, istakao je Kljaković.

Najbolnije je rušenje 

Ipak scenografija je „umetnost za jednokratnu upotrebu“ i boli ga kada mora da se sruši što je mesecima gradio.

„To je najbolniji posao koji scenografu može da se desi, a to je neminovnost. Ako je scenografija velika i ako ste uložili jako mnogo truda, ulazili u sve detalje, kontrolisali svaki ćošak dekora i na kraju se to snimi i posle snimanja se sruši, onda je to mnogo bolno, to je kao kada bi umetnik naslikao platno i neko dođe i iscepa ga. Scenografija su i skice i crteži, ali to je priprema za realizaciju, ispomoć za dolazak do cilja, a izvedena scenografija je umetničko delo i kada neko to uništi, a to je neminovnost filma, onda je to jako bolno“, objasnio je Kljaković.

Nije protiv kompjuterske animacije, ali će uvek izbeći da je kombinuje sa realnom scenografijom.

„Kompjuterska animacija može izuzetno mnogo da pomogne scenografu u realizaciji dekora pogotovo ako su oni veliki, ali digitalna animacija ima veliki problem. Ona se radi u postprodukciji kada scenograf više nema dodirnih tačaka sa tim šta će se desiti sa njegovim dekorom. U tom momentu ostaju ljudi koji se bave digitalnom animacijom i oni određuju kvalitet toga. U 90 posto slučajeva se desi da je digitalna animacija vrlo loše urađena i onda se ta iluzija filma gubi i onda je to strašno. Zato ja izbegavam što više mogu da ne radim u kombinaciji realna scenografija – digitalni dekor“, ispričao je Kljaković.

Dodaje da će možda digitalna animacija uznapredovati, ali da će i tada ostati pitanje da li je jeftinije napraviti realan dekor ili koristiti digitalnu animaciju.

Marlon Brando, Donald Saterlend, Džeri Luis, Fej Danavej, Džoni Dep, Ben Kingsli, samo su neki sa kojima je Kljaković sarađivao.

„Svi ti veliki glumci u svakom filmu su na neki način obični. Svakom članu ekipe je stalo da se posao uradi što bolje i oni su tu da što bolje urade svoj posao, a mi saradnici smo tu da im pomognemo. Tako da je odnos u ekipi familijaran i ostaje se dugo u kontaktu sa tim ljudima, dođe se i do drugog filma pa se susreti obnove i saradnja sa tim ljudima je uvek prijatna“, kaže Kljaković.

Cipele kao uspomene 

Na filmove koje je radio sačuvao je drage uspomene – cipele koje su nosili glumci, sa posvetom.

„Prvu cipelu sam slučajno dobio. U pauzi snimanja u Parizu, Džoni Dep, njegov kum i ja izlazili smo svake večeri. Jedne večeri sa nama je krenula Izabel Ađani, čuvena glumica, lepotica. Otišli smo u diskoteku hotela Ric i ostali do jutra, potpuno sami. Kada je trebalo ranom zorom da se krene kući, ja sam Izabeli iz štosa rekao, sećam se imala je lakovane crne baletanke: 'Da li bi skinula te cipele i potpisala za uspomenu?' Mislio sam da neće, ali ona je `ladno skinula cipelu, od konobara uzela flomaster, potpisala se i bosa otišla kući. Onda sam došao na ideju da posle svakog filma, koji radim, od velikih imena svetskog filma sakupljam cipele“, ispričao je scenograf.

Zalazak karijere? 

Svaki film smatra novim izazovom, ali naglašava da je svoje snove odsanjao i da ne postoji ništa izuzetno što bi priželjivao da radi.

„Mada sam to i pre govorio pa mi se desio Beri Levinson i pre četiri nedelje smo završili film (Hari Haft), takođe veliko ime i veliki projekat. Da li ću ja tražiti da radim film ili će on mene pronaći? Verujem da će pre biti ovo drugo, jer ja sam već na zalasku karijere, želim da se povučem, mislim da sam i uradio ono što sam 'planirao' i uradio sam scenografije koje retko mogu da stanu u biografiju nekog svetskog scenografa“, istakao je Kljaković i dodao da ne veruje da će se vratiti domaćem filmu.

„Ako bih se vraćao, trebalo bi da bude nešto specifično, a teško je u ovim uslovima raditi scenografiju jer nemate prostora za tu scenografsku nadogradnju. Možda je zbog tema naših filmova, ali to je vrlo uzak prostor gde možete da reagujete. U svim filmovima na kojima sam do sada radio, imao sam dovoljno i vremena i prostora da uradim nešto što će koristiti filmu. Ovde je to svedeno na minimum pa, zašto se mučiti“? rekao je Kljaković.

broj komentara 0 pošalji komentar