Oproštaj od velikana srpskog i evropskog filma

Okupljeni u Jugoslovenskoj kinoteci imali su priliku da vide odlomak iz filma Rupa u duši posvećenog Dušanu Makavejevu, snimljenog u okviru serijala Rediteljsko mesto u produkiciji Bi-Bi-Si Skotland.

Direktor Jugoslovenske kinoteke, Jugoslav Pantelić, je zatim pokazao kamen sa uklesanim potpisom Ingmara Bergmana koji je Makavejev doneo u Beograd po osnivanju Evropske filmske akademije.

„Uz sve to što je bio i što će biti, Dušan Makavejev je imao titulu počasnog člana Borda Evropske filmske akademije“, naglasio je Pantelić.

Pred okupljene je tada izašla glumica Anita Mančić i pročitala izbor iz poruka saučešća povodom smrti velikog reditelja prispelih sa prostora nekadašnje Jugoslavije i iz inostranstva.

Vim Venders, Milčo Mančevski, Frensis Kopola, Slovenski filmski centar „Vertigo“, Karpo Godina, Hrvatski filmski savez, Alfonso Kuaron, Loren Mortimer, i mnogi drugi, uputili su reči iskrenog saučešća naglašavajući veličinu redeljevog opusa i dobrotu i veselu prirodu njegovog karaktera.

Božidar Zečević, istoričar filma i dramaturg naglasio je je da je otišao poslednji od velike trojice koji su stvarali zlatno doba našeg filma rođenog šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

„Vodeći francuski kritičar Marsel Marten nazvao je „malom filmskom planetom“ dela Saše Petrovića, Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva. Njih trojica su dve decenije vodili filmsko kolo u koje se uhvatila domaća i svetska filmska kritika i mejnstrim festivalska publika. Njih trojica su obeležili najznačajniju epohu u još ne napisanoj istoriji srpskog filma“, dodao je Zečević.

Prema njegovim rečima Makavejev je zauzimao mesto pobunjenika i večitog alternativca, intelektualnog kvaritelja svega ustoličenog.

„Makavejevu je uspelo da u malograđanski bioskop Zapada unese duh njujorškog andergraunda. Prvi je uspeo da zadobije naklonost svetske kritike. Dugo vremena se naš film raspoznavao po Makavejevu, građaninu sveta. Njegovi igrani filmovi postali su deo svetske filmske baštine i postali su deo svih važnijih filmskih arhiva“, zaključio je Zečević.

Reditelj, Slobodan Šijan, koji je bio sprečen da dođe na komemoraciju u Jugoslovenskoj kinoteci, poslao je govor koji je pred okupljenima pročitao glumac Svetozar Cvetković.

„Film Dušana Makavejeva Čovek nije tica gledao sam u Los Anđelesu na nekoj retrospektivi njegovih ostvarenja. Taj film je izgledao izvanredno... kao da je čitav moderan srpski film izašao iz tog filma. I Žikine pevaljke, i srbijansko blato, i Sašini cigani, i Žilnikov angažman. U tom ostvarenju je bilo i nešto što je samo Makovo – slavljene života, biologije, ljubavi, nagona za samoodržanjem i smisla i funkcionisanja najveće utopije sveta – komunizma. Mak je najznačajniji komunistički reditelj druge polovine 20. veka. Mak je car Dušan srpskog i jugoslovenskog filma“, poručio je Šijan.

Reditelj Srdan Golubović smatra da je Makavejev bio najinspirativniji, hrabar, neuhvatljiv, svoj.

„Uvek je tragao za granicama autorske, društvene i lične slobode. Igrao se, rušio tabue, oslobađao sopstevni svet i svet svojih gledalaca“, naglasio je Golubović, i dodao da je za njega Mak najbolji i najdosledniji, beskompromisan u svom traganju, dosledan u potrebi da uvek bude drugačiji i autentičan.

Svetozar Cvetković je podelio svoja sećanja o saradnji sa velikim rediteljem.

„Mak nas je učio da budemo zdravi, a ne sujetni, a pre svega slobodi. Jako malo znam o Makavejevu. Sa njim sam proveo najduhovitije i najinspirativnije vreme za koje sam uvek mislio da je moglo potrajati malo duže. Nemojte biti ponosni na Maka jer je on naš. Ništa niste učinili da bude naš. Bio je i ostao svoj“, zaključio je Cvetković.

Po mišljenju redtelja Stefana Arsenijevića, Makavejeva su odredili pojmovi: mašta,sloboda, hrabrost i igra.

„Činili su ga velikim, posebnim, živim i sada kada se od njega opraštamo. Ako je to istina? Mislio sam da je on mlađi od svih nas. On će uvek biti živ i pokazivaće nam čemu da težimo u životu i stvaralaštvu“.