Biković za RTS: „Medalja Puškina“ i čast i obaveza

Miloš Biković je u intervjuu za RTS naveo da odlikovanje koje mu je uručio predsednik Rusije Vladimir Putin za njega predstavlja veliku čast, ali i obavezu da u budućnosti bude još bolji.

Koliko je opterećenje i odgovornost, kada tridesetogodišnjak dobije jedno od najviših priznanja Ruske federacije?

– To jeste na neki način i kredit zato što se nadam da moj najveći put stvaralaštva ispred mene još uvek, tako da se nadam da ću tu medalju još otplaćivati nekim zaslugama.

Kažete i kredit i ohrabrenje?

– Ohrabrenje u smislu da to što radim i to čime se bavim, način na koji predstavljam Srbiju u Rusiji i Rusiju u Srbiji se primećuje u Kremlju.

Da li ste se iznenadili?

– Jesam, ali opet sa druge strane smatram da se naši odnosi kada je kulturna saradnja u pitanju unapređuju i da na neki način i ja učestvujem u tome, tako da negde i vidim neku logiku u tome.

Jeste li imali tremu? 

– Jesam, ipak mislim da je to možda jedan od najmoćnijih, ako ne najmoćniji čovek na planeti o kome možete da mislite šta god hoćete, ali morate da ga poštujete.

Koliko je dug put bio od Tirketa do Putina? Ljudi u Srbiji i dalje vas uglavnom identifikuju sa Tirketom...

– Pa da, jeste, to je moja prva velika uloga. Meni je Dragan Bjelogrlić otvorio vrata srpske  kinematografije na jedan takav način, zatim se izdešavao jedan niz događaja koji je na kraju rezultovao saradnjom sa Nikitom Mihalkovom, razvojem karijere u Rusiji i zbližavanjem na neki način kulturne saradnje Srbije i Rusije. 

Puškinovom medaljom odlikovani ste na Dan državnog jedinstva Rusije. Kažete da Srbija treba da se ugleda na Rusiju u jedinstvu. U kom smislu ste to mislili?

– Rusi kada se ne raspravljaju i kada jedni o drugima govore stvari koje se ne razumeju najoštrije šta govore jedni drugima je – ja to ne razumem, teže reči ne koriste. Mislim da smo mi skloni da eksplozivno i emotivno reagujemo jer smo takvi – temperamentni po prirodi, jedni druge osudimo, zatvorimo vrata za dijalog čak i onda kada se ne razumemo, a mislim da je mnogo zdravije da svakog čoveka koga sretnete smatrate za učitelja jedne lekcije i pokušate da nađete zajednički jezik. Mi smo suviše mali da bismo mogli međusobno da se do te mere svađamo.

Da li je Moskva sada vaš novi dom?

– Moj dom je, pre svega, Beograd i Srbija, ali se u Moskvi osećam kao kod kuće.

Odbili ste Holivud?

– Dobio sam nekoliko ponuda, ali to nisu ponude da me sad sad zvao Spilberg i rekao – slušaj, ti ćeš sada da budeš novi Džoni Dep. To su bile ponude koje su rekle – ovo će ti otvoriti vrata Holivuda, ali su bile uloge koje ja nisam prepoznao kao nešto što je moje.

Mislite li da je Moskva sada nova filmska prestonica?

– Stremi da bude, kako se balans snaga u svetu menja i u ovom novom multipolarnom svetu, Moskva je definitivno jedan od svetskih kuturnih centara i imaju tu ekonomsku mogućnost pošto je kinematografija veoma skup „sport“ da oko sebe okupe i naprave jedan novi svetski filmski centar.

Kako izgleda jedan Vaš dan u Moskvi? Koliko ste popularni?

– Uglavnom radno. Što se tiče popularnosti, malo je nezahvalno da ja govorim o tome, ali sam se npr. iznenadio time da snimajući film i seriju u Moskvi ne mogu da prošetam ulicama Astane ili Alma Ate u Kazahstanu ili Bakua u Azerbejdžanu a da me ne zaustave da se fotografišemo, zato što je to sve jedan kulturni prostor bivšeg SSSR-a.

Polularniji ste tamo nego ovde?

– To je teško reći, ipak, ovo je moja zemlja, ovde sam mnogo duže, ali mislim da ne kaskam.

Postoje jake kulturne i duhovne veze, politička podrška iz Moskve. Koliko je prosečan Rus upućen u srpsku kinematografiju?

– Vrlo malo kao što je naša kinematografija u poslednjih desetak-dvadeset godina poprilično zapostavljena. Oni znaju za filmove Emira Kusturice i znaju za par filmova oni koji mene prate, moj rad prate to što sam snimao u Srbiji - uglavnom je gledan Montevideo. To je nešto što može da se promeni, ta kulturna saradnja može da se proširi na jedan efektan način, da naši filmovi dobiju distribuciju u Rusiji, i radićemo na tome.

Rusko tržište je ogromno?

– Da, to bi nama omogućilo da filmovi koje mi proizvodimo mogu da zarade na ruskom tržištu, što bi bila velika stvar za naše filmove.

Južni vetar obara sve rekorde gledanosti?

– Kod nas obara ali eto distributeri nisu zainteresovani zato što oni vrte holivudske filmove i ruske blokbastere. Nama je teško da konkurišemo, tako da radimo na tome da se preduzmu neke mere, kako bi nama ruska država pomogla, da ne samo filmove u kojima ja igram nego da nekoliko filmova iz Srbije dobije tamo neki podsticaj.

Za sledeću godinu najavljuje se veliki projekat Balkanska međa. Šta gledaoci mogu da očekuju?

– Jedan brutalan akcioni film o zauzimanju aerodroma u Prištini 1999. godine. Podsetiće se tih događaja koji su se tamo odvijali. Film je inspirisan realnim događajima, ali to je jedna akciona antiratna drama.

Čija je produkcija?

– Rusko-srpska.