Rajko Grlić: Ljubavna priča o mržnji ne postoji samo kod nas

Reditelj je 11 dugometražnih filmova, od kojih su mnogi već stekli epitet kultni. Poslednji, Ustav Republike Hrvatske, uznemirio je duhove u regionu. Politika i neki njeni apsurdni momenti imaju značajno mesto u filmovima Rajka Grlića, ali su na neki način i pratili njegove filmove. O svemu tome i piše u (auto)biografskoj knjizi Neispričane priče.

Utisak je da u Vašoj, kako bi Mihiz rekao, „autobiografiji o drugima“ pišete o bliskim ljudima – porodici i prijateljima, ali i o političarima: tu su i Tito i Tuđman i Ivica Račan. Može li se bez politke?

Može i mora, ali praksa govori da je to teško izvodljivo.

Vaš poslednji film Ustav Republike Hrvatske najavljen je kao „ljubavna priča o mržnji“. Kakav je Vaš utisak – da li su ga gledaoci tako i doživeli?

Ja sam sa tim filmom bio na nekoliko kontinetata i svugde je čitan na isti način i tretiran kao lokalni, jer svugde ima Srba i Hrvata i svugde je ta netrpeljivost lokalna i neko okrivljuje nekog za ono što nije učinio. Ljudi su imali potrebu da mi ispričaju da i oni imaju isto to u svom susjedstvu.

Glavni junak je hodajuća kontradikcija, a koliko je takvom liku i njegovoj upečatljivosti doprineo Nebojša Glogovac?

Puno, on je od papira napravio trodimenzionalni lik. Mi smo šest mjeseci o tome pažljivo razgovarali. Nebojša je tome dao ličnost, najviše što može dati, dao je sebe. A da bi gluumac to dao, on mora biti neko. Mi smo imali sreću da smo za taj film imali vremena i bajkovito zvuči da smo imali producenta koji je rekao – ako vam treba još sedam-deset dana – samo tjerajte. A Nebojša je dolazio pola sata prije, spremao se... Mene su plašili, pogotovo iz Beograda, da je težak i nemoguć, a ništa od toga nije bilo. On je bio neko s kim sam se lijepo igrao.

A jesu li Vas plašili da je igrao Dražu Mihailovića?

Plašili su me samo po novinama. Tu su priču i ovde i tamo razvlačili, ali kad radite ozbiljan posao onda vas vika ulice ne zanima.

Vaše filmove od početka pratile su kontroverze. Kako je film Samo jednom se ljubi uprkos zabrani, stigao u Kan?

Isti dan kad smo napravili film došli su neki udbaši iz Hrvatske, pogledali film... i onda je najmlađi među njima rekao – da smo naručili od ustaške službe film o službi, ne bismo ovo dobili. Zatim su oni sat i po pričali šta bi oni mislili da bi trebalo izbaciti iz filma. Producent je rekao da vjerojatno onda ne bi ostalo ni četiri-pet minuta od filma. A nisu znali jedan mali detalj – postojala je jedna kopija filma koja nije bila zapisana u knjigama i ja sam je poslao preko jedne stjuardese JAT-a i tako je film bio van. Film je ušao u Kan i sve su novine pisale o tome, a nisu znali jednu stvar – da je film zabranjen.

Da li je Ivica Račan (tada funkcioner KP) pomogao da se spase iz bunkera?

Jestem ja sam se s njim dva sata cjenjkao koje kino će nam dati... Film je otišao u Kan i ostao živ.

I film Čariga naišao je na kritiku, ali na drugačiji način. Tada je Slaven Letica rekao: „Da smo naručili od četnika film, ne bismo ovo dobili“?

Da. Tada niko nije zabranio film. Ali to je bio pečat. Ista rečenica. To je isti sustav, svi ti činovnici su manje-više isti. I njima svako zrcalo koje progovori da možda oni nisu najljepši je neprijateljsko zrcalo i to zrcalo treba nekako maknuti.

Dok je sniman, film Čaruga praćen je nacionalističkim osudama, a kad su prošle devedesete i kad ste se posle nekog vremena vratili, zatekli ste ga kao „prvi hrvatski film“?

Filmovi su isti, samo se mjenjaju okolnosti.

Ali politika Vas prati – Karaula je prva posleratna koprodukcija na prostoru bivše SFRJ. Je li to zaista „crna komedija o crvenoj prošlosti“?

Taj opis je pojednostavljen... Mi smo počeli taj film, on je zahtjevan, trebala su veća sredstva, gradili su se objekti u brdima, pa sam sa producentom iz Bosne Kenovićem sakupljao novac. Tako smo molili malo i u Makedoniji i Sloveniji i Srbiji... i odjednom se ispostavilo da je to prva koprdukcija nekada zaraćenih strana.

Da li je lakše stvarati u komunizmu ili u kapitalizmu?

Nema tu usporedbe, isto je ponašanje, samo se druge fraze izgovaraju. Mi smo (posle crnog talasa, prim. D.I.) imali dvije prednosti: ogromnu gledanost filmova i drugo – naši su filmovi imali nagrade na stranim festivalima, a sa tim se politika nije htela mješati. Mi smo prvo išli van po nagradu, da bi film dobio imunitet da bi ovde preživio. Nema te politike koja se hoće boriti protiv onog što je gledano i što je vani bolje prošlo, ne udaraju jačeg protivnika od sebe.

Ovde možete pogledati celu emisiju Oko magazin u kojoj je gost bio Rajko Grlić.