Frljić: Izgleda da neću raditi ni u Srbiji ni u Hrvatskoj

U prvoj, Frljić se bavi društvenom funkcijom taetra i njegovim potencijalom za politički otpor, postavljajući pitanje da li pozorište „Maksim Gorki“, otvoreno za strance i njihove umetničke programe, predstavlja pravu alternativu u savremenoj Nemačkoj, a u drugoj – beskompromisno napada hrvatsku desnicu.

„Pozorište je, da parafraziram Igora Mandića, oklop od papira i mislim da je reč o jednoj vrsti dostojanstva u porazu. Neke od bitaka su već odavno izgubljene i sada je samo pitanje našeg ličnog integriteta u svemu tome“, rekao je Frljić u intervjuu Tanjugu.

„Ovo čime se ja bavim je pokušaj da sačuvam svoj integritet u ovom vremenu, a to je, između ostalog, nepristajanje na kolektivni zaborav koji se proizvodi u različitim društvima na različite načine. Primer su Srbija i Hrvatska, dve sestre koje se vrlo slično ponašaju“, dodao je reditelj.

Primećuje da se, ne samo postjugoslovenska, nego i većina evropskih društava, pa ni Srbija i Hrvatska, nisu suočile sa svojom prošlošću, dok Bosna i Hercegovina, kako kaže, puca po šavovima... „Tako da ja ne mogu pobeći od desnice gde god dođem, ona samo jača“, rekao je Frljić dodajući da se često pita da li njegove predstave pomažu ili odmažu.

„Govorim ono što ljudi manje-više već znaju, samo stavljam u specifičan kontekst“, rekao je autor koji svojim hrabrim delima godinama unazad pobuđuje pažnju javnosti.

Kaže i da je uvek bio skeptičan prema demokratiji, jer je demokratija često davala legitimitet i određenim političkim platformama, koje su prilično antidemokratske.

„Vrlo je problematično da ljudi, koji su politički nepismeni, donose političke odluke i zapravo nema kontrolnih mehanizama gde bismo mogli kontrolisati šta se događa četiri godine nakon što izaberemo određenu vlast. Ja mislim da je demokratija sama po sebi već problematična i nemam iluzija da ona predstavlja opštu volju. Ona vrlo često predstavlja volju većine u najgorem značenju te reči, pošto se volja većine često manifestuje tako što teroriše različite manjine u društvu“, istakao je Frljić.

Prema njegovoj oceni, Evropska unija je u velikoj krizi kada su u pitanju njene temeljne vrednosti.

„U toj Evropskoj uniji je Poljska, u kojoj mene čekaju dva suđenja zbog predstava koje sam radio. Sada počinjem da vodim Evropski ansambl u Štutgartu, gde ćemo se baviti pitanjem šta bi mogao biti utopijski potencijal EU i kako se on pretvorio u nešto distopijsko“, navodi reditelj.

Smatra da je EU „pre svega monetarna unija“ i da kapital uvek ima samo jedan interes, a to je maksimalizacija profita i u tom slučaju su sva sredstva dopuštena.

Frljić poslednjih godina radi u Nemačkoj i primećuje da se ona i dalje bori sa nečim što nije pobeđeno.

„To društvo je, ipak, imalo proces denacifikacije, za razliku od nas, koji intenzivno rehabilitujemo domaće izdajnike i nacističke kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata. Međutim ta ideologija je izgubila bitku u Drugom svetskom ratu, ali nije se dogodio njen konačni poraz, zbog toga se mogu i pojavljivati političke platforme kao što je AfD ili Identitarni pokret ili Pegida. Ova događanja pokazuju koliko je sve to fragilno“, konstatuje Frljić.

Radeći istraživanje za potrebe projekta koji će se baviti demografskim projekcijama u vezi sa Nemačkom, Frljić je došao do podataka da ta država, čak i sa ulaskom milion migranata godišnje, 2060. godine neće moći da održi svoju ekonomiju, jer će jaz između ljudi koji nisu radno sposobni i penzionera biti prevelik i, kako kaže, biće zanimljivo videti kako će se to reflektovati na sve desnopopulističke diskurse.

U Poljskoj je bilo ogorčenih protesta zbog „scene oralnog seksa sa lutkom voljenog poljskog pape Jovana Pavla Drugog“ u Frljićevoj predstavi Izopštenje, a u Češkoj je prikupljeno 6.000 potpisa sa zahtevom da se predstava Vaše nasilje, naše nasilje povuče sa festivala „Pozorišni svet“ u Brnu zbog scene u kojoj Isus siluje muslimanku.

Oliver Frljić kaže da se uvek bavio time kako da pozorište izađe iz zatvorenog okvira, iz normi i očekivanja građanske publike i njihove estetike, pa ga nije iznenadilo što je 3.000 ljudi ispred pozorišta pokušalo da spreči publiku da uđe i pogleda predstavu.

„Činjenica je da to nakon određenog vremena malo umori, ali mislim da ovde neće biti protesta po pitanju ovih predstava koje se izvode na Bitefu“, kaže Frljić i navodi da veruje da to ne govori o demokratskim standardima Srbije u ovom trenutku, već da pokazuje koliko je lakše suočiti se sa problemima drugog društva.

Njegova poslednja beogradska predstava „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212 bila je predmet napada i sporova, te, kaže, kako stvari stoje, neće ponovo raditi u Srbiji.

„Ja sam se nudio kao neka mlada, i besplatno i ovako i onako, međutim, nijedna uprava pozorišta ovde nema hrabrosti ili interesa da me pozove, ali i to je o kej“, rekao je Frljić i dodao da postoji mnogo drugih sredina u kojima bi mogao da radi.

Vrata su mu zatvorena i u Hrvatskoj.

„Dobili smo novu pročelnicu Gradskog ureda za kulturu, ona je Hasanbegovićeva leva ili desna ruka. Ana Lederer je vodila u dva mandata zagrebački HNK, što je nešto najgore u istoriji tog pozorišta i ona je rekla, čim je stupila na dužnost, da neće finansirati nikakav projekat koji uključuje mene, jer ono što ja radim nije umetnost, nego aktivizam. Drago mi je da naša nova zagrebačka pročelnica ima tako jasne kriterijume i da joj je jasno šta je aktivizam, a šta umetnost i gde je ta granica“, naveo je Frljić.

Voleo bi, kako je pomenuo, da radi, na primer, na Novom Zelandu.

„Voleo bih da odem dovoljno daleko od Evrope i bivše Jugoslavije i svih ovih društava. Da mi treba bar 30 sati avionom da se vratim u nadi da neće biti potrebe da dolazim“, rekao je Frljić.