Dvorska luda jedina sme da kaže istinu

Komičar. Analitičar. Novinar. Satiričar. Neki ga zovu čovekom koji je promenio vesti, a neki tvrde i da je promenio pravila političke utakmice u SAD. Čovek u čijem studiju su mnoge političke karijere doživele krah. Njegove preglede dnevnih i nedeljnih događaja političari, ali i njegove kolege sa drugih medija već više od 15 godina sa strepnjom čekaju, jer naći se na tapetu Dejli šoua najčešće nije dobra stvar za njihovu karijeru.

Od svog početka 1999. godine, Dejli šou sa Džonom Stjuartom bila je jedinstvena televizijska emisija, koja je koristila satiru i hiperbolu da ismeje, kritikuje i naglasi aktuelne političke događaje i njihove aktere. Kontrolisala je šta mediji rade, pozivala na političku odgovornost i ukazivala na licemerje političkog procesa.

Kada je Džon Stjuart došao na čelo emisije, u januaru 1999. godine, Bil Klinton se nalazio pred opozivom, a Al Gor je u intervjuu za Si-En-En tvrdio da je stvorio internet. Znači, za mladog i energičnog novajliju bilo je dosta materijala, zbog čega je bio i idealan trenutak za novi pristup vestima.

Ljudi su sve manje bili zainteresovani za predsedničko obraćanje iz Bele kuće, o tome kakav protokol je potpisan u Kjotu, a posebno šta je neki kongresmen ili senator izjavio. Ponajviše zbog toga što su velike medijske kuće, poput Si-En-Ena i Em-Es-En-Bi-Sija, na jedan dosadan i monoton način o njima izveštavale.

Džon Stjuart je vestima prišao sa mnogo više duha, želeći da ogoli istinu i servira je svojim gledaocima. Kada ga je Bil Mojers 2003. godine pitao da li praktikuje novi pristup novinarstvu, omaleni komičar mu je odgovorio: „Ne znam da li to znači da li su nam novinarstvo ili komedija u čabru. Ne mogu da odredim koje od ta dva. Iskreno, mi praktikujemo novu vrstu očajanja. Preplavljeni smo informacijama koje dolaze od političara i medija i samo pokušavamo da shvatimo o čemu je, zapravo, reč“.

„Ne znam koliko puta su mi novinari prišli i rekli: 'Voleo bih da i ja mogu da radim to što ti radiš, na taj način i da kažem baš to'. I svaki put bih pomislio: 'Pa, što onda to i ne uradiš?'“.

Možda ova rečenica na najbolji način pokazuje koliko je položaj dvorske lude zahvalan. Džon nije bio ograničen stegama u koje su politika i veliki kapital uhvatili tradicionalne medije. Mogao je i, još važnije, želeo da kaže šta misli.

Ipak, koliku god slobodu uživao da bi svoj posao radio na način na koji je Džon to uspevao, zahtevalo je od njega da ima svoj stav i zacrtane principe kojih će se uvek držati. Svojom neumornom podrškom spasiocima koji su izvlačili ljude iz ruševina Svetskog trgovinskog centra zaradio je poštovanje običnih ljudi, a intervjuom sa Tonijem Blerom pokazao koliko ume da bude oštar prema moćnim ljudima koji su, prema njegovom mišljenju, donosili pogrešne odluke.

Gostovanje u Krosfajeru na Si-En-Enu 2004. godine donelo je Džonu divljenje miliona, a njegova kritika voditelja emisije dovela je do njenog ukidanja dva meseca kasnije.

„Prijatelji i još neki ljudi su mi rekli da je ova emisija loša. Zato sam došao kod vas da vam kažem da povređujete Ameriku. Želeo sam da vam kažem da prestanete. Prestanite da nas povređujete. Pređite u naš tabor. Ne plaćamo dobro, ali bar možete mirno da spavate. Treba nam vaša pomoć. Trenutno pomažete političarima i korporacijama, a mi smo ostavljeni na vetrometini. Postali ste deo njihove strategije. Vi ste njihovi najamnici“, rekao je tada Džon, dodajući da je najtužnije što se gledaoci okreću Komedi sentralu, televiziji posvećenoj komediji (na kojoj se emituje Dejli šou), u potrazi za istinom i integritetom.

Ovo je bio jedan od onih trenutaka kada je skinuo kostim, šminku i kapu dvorske lude i iskreno se pobunio protiv medijske mašinerije za koju je verovao da je u službi vlasti u Vašingtonu.

„Ti uopšte nisi izabran!“

Zbog liberalnih shvatanja, Džon Stjuart, logično, dolazi u sukob najčešće sa republikancima, ali nikada nije štedeo ni demokrate kada bi zastranili. Dolazak na vlast Džordža Buša mnogi tvrde da je bio bogom dan za popularnost Dejli šoua.

Kada je Džordž Buš postao predsednik nakon odluke Vrhovnog suda 2000. godine, Stjuart je rekao ono što su milioni Amerikanaca mislili, ali njihov glas nije mogao da se čuje. Pustio je deo Bušovog inaugunalnog govora u kojem je tada tek izabrani predsednik rekao: „Nisam izabran da služim jednoj partiji“, nakon čega je Džon dodao: „Ti uopšte nisi izabran!“.

Tokom celog Bušovog predsednikovanja, Džon je skoro svake nedelje kritikovao spoljnu politiku, invaziju Iraka, napade dronovima, mučenje zarobljenika, Gvantanamo i ekonomsku politiku.

Jedan od najpoznatijih segmenata bio je naslovljen Mess O'Potamia, u kojem je prikazao sve ranije izjave političara i izgovore za invaziju na Irak, da bi se nakon toga pokazalo da nije bilo nikakvog oružja za masovno uništenje, kao i da je invazija doprinela nestabilnosti celog Bliskog istoka.

Oštro je kritikovao Buša, Makejna i sve ostale kongresmene, senatore i tadašnje ministre koji su pozivali na invaziju. Prošle godine, morao je da ponovo obriše prašinu sa Mess O'Potamia segmenta, kada su republikanci napali Baraka Obamu što je povukao trupe iz Iraka, tvrdeći da je time uzrokovao uspon Islamske države.

Kako bi „osvežio pamćenje“ republikancima i zagovornicima nove invazije, Stjuart je naveo u emisiji da je povlačenje trupa dogovoreno još 2008. godine za vreme Bušove administracije, kao i da Džon Makejn „nema blage veze kada govori o stanju stvari u Iraku“.

„Aha! Samo muslimanski, kenijski, vegan terorista (kako su republikanci tokom godina etiketirali Obamu) mogao je da obezbedi naš poraz pre nego što je došao na vlast tako što je sofisticiranim džedajskim umnim trikom prevario patriotu (Buša). U stvari, za njega ne morate uopšte ni da koristite džedajski trik. Samo mahnete rukom ispred njega i on uradi šta god hoćete“, bio je jedan od komentara Stjuarta.

Na pozive Džona Makejna da Sjedinjene Američke Države pošalju trupe u Ukrajinu, Nigeriju i još neke zemlje, dovitljivi voditelj izvadio je istorijsku knjigu o Bliskom istoku, a onda se prisetio „ekstenzivnog znanja“ republikanskog senatora o šiitima i sunitima, kada je rekao da se tokom istorije te dve grupe muslimana nisu nikada sukobile.

„To je istinita izjava kada izuzmete sve sukobe šiita i sunita. Tokom istorije postojao je primer saradnje dve muslimanske frakcije, što je Makejn hteo da postignemo u Iraku. Desio se pedesetih. Devetstopedesetih! Da, jedini primer saradnje desio se pre više od hiljadu godina kada je šiitska dinastija delila vlast sa sunitskim kalifom na teritoriji današnjih Iraka i Irana. Ne znam zašto Makejn nije mogao da nađe ovu knjigu“, pitao se Stjuart.

Veliki je protivnik američke podrške izraelskoj politici prema Palestincima, a nedavnu posetu Benjamina Netanijahua ismevao je u nekoliko emisija, puštajući njegove izjave pre invazije na Irak kako govori da će time biti smirene tenzije na Bliskom istoku. Osim toga, Bibijevo (kako ga od milošte zove) pojavljivanje pred Kongresom nazvao je „predsedničkim obraćanjem naciji koje su republikanci priželjkivali“.

Manje zbog svog žestokog protivljenja republikanskoj politici per se, a više kao liberal i pobornik antiratne i politike zdravstvene zaštite, kao i zauzdavanja velikih banaka i Volstrita, Stjuart je otvoreno, 2008. godine, podržavao demokratskog kandidata Baraka Obamu.

Ipak, kada je prvi crni predsednik SAD počeo svoje službovanje, komičar njemu i demokratama nije opraštao greške. Pomalo razočaran zbog toga što Obama nije uradio mnoge stvari koje je obećao, 2010. godine Stjuart ga je u svojoj emisiji ismevao kako je samo senka onoga što je pričao dve godine ranije.

„Što niste kao slogan kampanje 2008. stavili: 'Da, možemo, ali uz određene uslove'“, upitao je američkog predsednika, kome nije bilo svejedno zbog toga.

Iako veliki pobornik univerzalne zdravstvene zaštite i Obamaker (Obamacare) zakona, Stjuart je kritikovao neodlučnost administracije, očajno spor i loš sajt za prijavljivanje, kao i lobiste koji su na sve načine pokušavali da spreče usvajanje zakona.

Kada je bilo reči o kritici Volstrita, velikih korporacija i njihovoj sprezi sa političarima u Vašingtonu, ni sekunda nije razmišljao da li da ih napadne. Posebno nakon svetske ekonomske krize. Posvećivao je čitave emisije i nedeljama predočavao gledaocima zašto i kako je do toga došlo.

Posebno je bio oštar prema Džimu Krejmeru, finansijskom analitičaru mreže Si-En-Bi-Si, koga je video kao simbol bezosećajnosti medija i bahatosti Volstrita. Zbog izveštavanja pre i tokom sloma tržišta nekretnina, na njega se obrušio kao da je javni tužilac.

„Ne mogu da pomirim to što si vrhunski finansijski analitičar sa ogromnim znanjem sa glupostima koje radiš na televiziji svako veče. Znao si šta banke rade i šta će se desiti i krio si. Cela mreža i svi mediji su to radili. I sada da se pravimo da je ovo samo slučajni, iznenadni cunami, koji niko nije mogao da predvidi, u najboljem slučaju je neiskreno ili, u najgorem slučaju, predmet za tužilaštvo“, odbrusio je Stjuart.

Ustao je u odbranu Afroamerikanaca tokom proteklih nekoliko meseci, kritikujući policijsku brutalnost nad crnačkim stanovništvom, poput ubistava Majkla Brauna, Tamira Rajsa, Denita Parkera, Kendreka Makdejda, Armanda Beneta, Erika Garnera i Džona Kroforda.

Kada je sud odlučio da ne podiže optužnicu protiv policajaca zbog smrti nenaoružanog Afroamerikanca Erika Garnera, Stjuart nije mogao da veruje: „Iskreno, ne znam šta da kažem. Ako je za komediju potrebno vreme i tragedija, tražim više vremena, ali bih voleo i mnogo manje tragedije. Najtužnije je što nikakve nejasnoće koje su postojale u slučaju ubistva Majkla Brauna u Fergusonu ne postoje u slučaju smrti Erika Garnera. Patolog je slučaj nazvao ubistvom. Uprkos tome, rezultat je isti. Nema optužnice niti suđenja. Potpun zločin i nikakva kazna“.

Napao je Foks njuz zbog pristrasnosti i pokušavanja da abolira vlasti i rašireni bigotizam, a posebno političare i javne ličnosti, poput Rudija Đulijanija i Donalda Trampa, koji su tvrdili da nema govora i sistematskom nasilju belaca nad manjinama.

Jedan od trenutaka kada je Džon skinuo kostim, šminku i kapu desio se u oktobru 2013. godine kada je radio intervju sa sada već najmlađom dobitnicom Nobelove nagrade Malalom Jusufzai. Tokom 15-minutnog razgovora, trudio se da je što manje prekida, a u nekim trenucima jednostavno ostajao bez reči nakon njenog izlaganja.

„Malala, znam da ti je otac u bekstejdžu i da je veoma ponosan na tebe, ali da li bi se naljutio ako bih te ja usvojio“, iskreno je upitao Džon nakon njenih reči da bi se čak i nakon toga kako su se talibani poneli prema njoj ona i dalje borila i da njihova deca imaju pravo na obrazovanje.

Čovek kom se veruje

Da bi političari odgovarali za svoje postupke i snosili posledice neophodno je da građani budu dobro obavešteni. Zbog svoje sposobnosti da identifikuje i informiše gledaoce o licemerju prominentnih političkih i medijskih figura, Stjuart i Dejli šou postali su još jedno oruđe kontrole vlasti.

Doslednost u svoje principe i želja da nešto promeni naterala ga je i da svim silama pokuša da oživi zakon za zdravstveno osiguranje spasiocima koji su se 11. septembra nakon pada Kula bliznakinja prvi odazvali.

Nakon što je Kongres odbio da usvoji zakon na leto 2010. godine, Dejli šou je od aprila krenuo u ozbiljnu kritičku kampanju protiv senatora i kongresmena koji su odbijali da ga izglasaju. Celu poslednju emisiju te godine (16. decembra) posvetio je ovom pitanju i isticanju ljudske i moralne važnosti da zakon bude usvojen.

Šest dana kasnije desilo se čudo. Zakon je usvojen. Mnoge Stjuartove kolege, kao i neki mediji poput Tajma, rekli su da je njegova emisija mobilisala ljude, oživela zakon i stavila političare pred svršen čin. Nisu samo njegove kolege bile tog mišljenja. Sekretar Bele kuće za medije Robert Gibs, senator Čak Šruman, pa čak i gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, koga je više puta kritikovao, pohvalili su Stjuarta na principijelnosti i doslednosti.

Zagovaranje onoga što je ispravno i želja da to progura samo su dodatno osnažili poverenje njegovih poklonika, ali mu i zaradili poštovanje kod konzervativnijeg dela publike koji mu tradicionalno nije naklonjen.

Možda još važnija jeste činjenica da je Stjuart podsetio narod da novinarski aktivizam koji su velikani te profesije, poput Edvarda Moroua (zaslužnog za pad senatora Džozefa Makartija) i legendarnog Voltera Kronkajta (velikog kritičara Vijetnamskog rata), nije iščezao.

Baš zbog svih gorenavedenih postupaka i mnogih drugih, Stjuart je osvojio poverenje gledalaca, postavši posle Voltera Kronkajta čovek kome ljudi najviše veruju. U istraživanju koje je sproveo magazin Tajm, čak 44 odsto Amerikanaca reklo je da najviše veruje Džonu Stjuartu i da se putem Dejli šoua informiše o političkim zbivanjima.

Način na koji izveštava o aktuelnim događajima i kako predočava ogoljenu suštinu samo su otežali svim obožavaocima trenutak kada je najavio svoj odlazak iz emisije. Mnogi su bili (i i dalje jesu) u neverici da je zaista odlučio da napusti kormilo emisije, sa pravom se pitajući da li će njegov naslednik, Južnoafrikanac Trevor Noa, moći dostojno da ga zameni.

Nesumnjivo je da je Stjuart imao ogroman uticaj na politički proces i socijalni diskurs, posebno zbog činjenice da je iznedrio čitavu generaciju satiričara koji ismevaju i kritikuju javne ličnosti i oštrim izveštavanjem traže od njih da polažu račune za svoje postupke. Stjuart možda odlazi, ali njegovo zaveštanje nastaviće da živi kroz Stivena Kolbera, Džona Olivera, Nou i Lerija Vilmura.

Njujork magazin kritikovao je Stjuartovo pokrivanje političkih događaja tvrdeći da nije moguće tretirati politiku kao šalu i istovremeno naučiti ljude ozbiljnoj lekciji. Ali, autori kritike nisu primetili da se politika sama pretvorila u šalu, a ako ne možete da se šalite na njen račun dok ste njen deo, onda zapravo ne obraćate dovoljno pažnje. Džon Stjuart je uvek obraćao pažnju.