Za staparski ćilim nekada jutro zemlje, a danas...

Do 2000. godine, samo je ona u Staparu, selu pokraj Sombora, znala kako se taj ćilim tka. Staparski ćilim, prepoznatljiv po cvetnim motivima, vencima cveća i ruža od 2016. godine zaštićen je kao nematerijalno kulturno dobro i ranije je bio simbol bogatih kuća i imućnih velikoposednika.

Mnogo takvih ćilima, od svoje 13. godine, tkala je upravo Smiljka. Ovaj težak posao naučila je od majke i tako se „magija tkanja“ generacijama prenosila sa koleno na koleno.

Baka Smiljka se priseća, i kako bi rekli Staparci, divani o svom životu, dok iskustvo života prenosi na ćilime i pokazuje reporteru Tanjuga kako se tka.

„Ja sam u tkanju jako uživala i volela sam to da radim, a danas, u Staparu malo žena tka. Nekad se moglo kupiti jutro zemlje za par ćilima, sad ga niko ne kupuje pa se i ne tka“, kaže Smiljka.

Iako „gazi“ 81. godinu i sada ne radi ovaj posao, nema nikoga da nauči jer, kaže, više niko u Staparu, ne tka ćilime.

„Ranije je Stapar bio pun ćilima, a sada se slabo kupuje“, priča Smiljka.

Priseća se da je jedan ćilim umela, zbog složenosti šara, da tka i po mesec dana.

Sedela je za razbojem, kaže, i po ceo dan: „Ranije je bio običaj u ovom kraju da se kumu na venčanju daruje baš ćilim pa sam mnogima tkala ćilome za tu priliku.“

Ipak tkačku koloniju u Staparu posetila je „srce vuče da vidi kako će to sve izgledati i ko će sve doći“.

Danas, ova tradicionalna rukotvorina iz zapadne Bačke, postala je neizostavni deo protokola republičke, pokrajinske vlade i Narodne skupštine i kao diplomatski poklon otputovao je u mnoge delove sveta pa je tako završio i u rukama princa Čarlsa koji je pre dve godine posetio Srbiju.

U koloniji u Staparu, svoje radove izložila je i slikarka Cecilija Miler iz Sombora koja je član udruženja „Staparska ruža“.

Cecilija slika uljem, akrilnim bojama, oslikava svilene marame...

„Slikam na platnu, kartonu, staklu, a do sada sam imala 20 samostalnih izložbi“, opisuje svoj rad i iskustva Cecilija Miler.

Kako kaže, ponekad neko od svojih umetničkih dela uspe i da proda, kad se ukaže prilika i javi se kupac.

Pored štanda sa njenim radovima, radove je izložila i Marija Kam, članica udruženja „Suveniri Podunavlja“ iz Sombora, koja se bavi takozvanom tehnikom „žakar tkanja“ na ručnim razbojima.

Oni datiraju još iz 1872. godine, a proizvodi od ručno tkanog svilenog damasta prave se u različitim dimenzijama i uglavnom su to nadstolnjaci, stolnjaci, salvete... i ova tehnika tkanja prisutna na svetu jedino u Bezdanu, selu pored Sombora.

Zanimljivo je da se ovaj originalni „žakar“ razboj nalazi u radionici damasta u Bezdanu i još uvek je u upotrebi, dok se drugi takav primerak nalazi u muzeju Luvr u Francuskoj i služi kao eksponat.

„Nekada smo opremali hotele, restorane, apartmane i 90 odsto proizvoda bilo je za tu namenu, a danas je malo drugačije, pravimo poklon-garniture i više se za naše proizvode interesuju privatna lica pa ih radimo po želji kupca“, kaže Marija Kam.

Kako kaže Marija, proizvodi iz ovog kraja su prepoznatljivi, ali je potrebno raditi na promociji kako bi se sačuvala tradicija.

Inače, tkačka kolonija u Staparu je tradicionalna manifestacija čiji je cilj očuvanje kulturnog nasleđa Vojvodine i ekonomsko osnaživanje žena kao i obnova autentičnih lokalnih brendova poput staparskog ćilima.