Svilen konac, srpski vez

U sveopštem trendu globalizacije, čini se kao da se zaboravlja na viševekovnu tradiciju, kulturu i sve vrednosti kojima Srbija raspolaže. Ipak, postoje ljudi koji pokušavaju, a i uspeva im da sačuvaju od zaborava kulturnu baštinu.

Tako se u seoskim domaćinstvima širom naše zemlje, u starim živopisnim sanducima čuvaju odevni komadi koji se danas mogu videti uglavnom samo u muzejima ili etnocentrima.

Drveni razboj za tkanje imala je gotovo svaka kuća u Srbiji, a domaćice su na njemu noćima stvarale ponjave, torbice raznih boja i ćilime živopisnih motiva, uz to su i vezle, plele vunene čarape, priglavke...

Neko veruje, neko ne veruje, ali pirotski ćilim nije samo ono što golim okom vidimo. „Ćilim je energija, a šara pirotskog ćilima je enigma kao DNK.“

Narodne nošnje su rađene sa mnogo detalja i često su predstavljale prava mala umetnička dela.

U Srbiji se u 19. veku osetio veliki uticaj Evrope u varoškom odevanju. Tridesetih godina su prve promene zabeležene u Beogradu i Kragujevcu, a kasnije i u drugim gradovima.

Do tada su se strogo poštovala pravila oblačenja koja je propisivala Turska carevina. Srbija je najveću transformaciju u kulturi odevanja doživela baš tada, kada je polako krenula da se, iz turskog pašaluka, malo po malo pretvara u evropsku državu.

Muška varoška nošnja se na početku 19. veka sastojala od čojane kape - fesa, košulje koja se šila od domaćeg platna, anterije (kod muškaraca vezeni prsluk sa rukavima do članaka), svilenog pojasa, gunja (kaput od životinjskog krzna, uglavnom ovčijeg), čakšira, vunenih čarapa, tozluka (danas su to „grejači“ za noge) i jemenija (vrsta plitke obuće, poput papuča u boji).

Svi navedeni odevni predmeti su bili izrađeni od skupocenih materijala, većina od čoje, i bili su ukrašeni gajtanima i trakama.

Kasnije, sredinom 19. veka, menja se boja muškog odela, nogavice na pantalonama se šire i one dobijaju današnju, uobičajenu širinu. Takođe se menja i dezen pantalona, iz jednobojnih i prugastih prelaze u karirane.

Sedamdesetih godina 19. veka, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket - sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere.

Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine.

Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem. Za svečane prilike nosi se crno odelo, obavezan je cilindar, polucilindar ili mekani šešir. U modu ulaze cipele sa potpeticom.

Ženski kostim koji se najduže održao tokom 19. veka činili su košulja, fistan (duga haljina sa srcolikim izrezom oko vrata), libade (jelek/prsluk sa dugim, širokim rukavima), bajader (svileni široki pojas), fes (kapa od čoje) sa barešom (traka od somota ukrašavana bisernom granom ili prstenom - kao oznaka bračnog statusa žene) ili tepeluk (mala ženska kapa).

U pojedinim krajevima, kao i u Beogradu i Kragujevcu, žene su već tridesetih godina počele da odbacuju orijentalne elemente poput šalvara i marama, dok u nekim krajevima Srbije ostaju prisutni do kraja veka.

Šezdesetih godina, na žensku modu utiču stilovi iz Evrope i, samim tim, u modu ulaze krinoline, a malo kasnije i turniri.

Krinolina je široka suknja rastegnuta obručem od žice u obliku zvona, dok je turnir malo i elastično jastuče koje su žene stavljale pozadi ispod suknje. Uz ovakvu suknju i turnir, gornji deo je obavezno bio uz telo, sa uzanim rukavima.

Siromašniji slojevi društva su ostali verni nekim delovima nošnje, posebno u vreme verskih i državnih praznika.

Kao što je bio slučaj kod muškaraca, i žene su nekim detaljima izražavale društveni i materijalni položaj. Pored skupocenog nakita, žensku odevnu kombinaciju krasile su torbica, lepeza, šeširi, marame i suncobrani.