Zlatni jubilej „Novih fosila“ – priča o odrastanju, ljubavi, prijateljstvu

Moka bi najteže, svakako, poverovao u to da će njihovi hitovi dizati publiku na noge i pedeset godina kasnije. A upravo se to desilo pre nekoliko dana u beogradskom Centru „Sava“. 

Moku su, nažalost, pre 35 godina, zauvek odnele „nebeske kočije“, kao i nenadmašnu pevačicu Đurđicu Barlović (1992) i bubnjara Nenada Šarića (2012), ali Sanja Doležal, Vladimir Kočiš Zec i Marinko Kolnago obeležili su zlatni jubilej koncertom za pamćenje.

Godine nisu samo broj

Ono zbog čega su njihovu muziku volele generacije i što ni raspad zajedničke države nije mogao da promeni, pokazali su još jednom pred beogradskom publikom.

Uz jednostavne i lepe pesme, inspirativne tekstove i muziku prepunu emocija, neposredni i simpatični Sanja, Zec i Marinko, koji uveliko gazi osmu deceniju, dokazali su da su godine samo broj, ali i podsetili nas na, kako njihova pesma kaže, dobra stara vremena!

Ovaj tekst posvećujem njima, ali i svima nama koji ih volimo i koji smo rasli uz njihovu muziku. Kroz svojevrsni leksikon i lične asocijacije podsetiću vas na najveće hitove „Novih fosila“, ali i ispričati priču o odrastanju, ljubavi, prijateljstvu... o jednom vremenu koje razumemo samo mi iz „generacije plus“ (kako reče Sanja, misleći na naše godine...). Shvatite ovo slobodno i kao „pobunu“ tih istih generacija, kao dokaz da smo itekako živi i da imamo još mnogo toga da podarimo ovom svetu!

Da te ne volim – tužna i vesela u isto vreme, i rođendanska i ljubavna, pesma koja govori o onoj večitoj muci koju je verovatno svako od nas bar jednom osetio... osećaju da daješ previše onome ko to baš i ne zaslužuje.

Mene podseća na prve ljubavi, na ona silna maštanja i želju da te ON primeti, da ti se nasmeje, ali i razočaranja kad shvatiš da si se nadao uzalud.

Najdraže moje – prepuna emocija, Đurđica Barlović u svom najboljem izdanju... Pesma o nesebičnoj ljubavi i odanosti, o osećanju da život ne vredi bez voljene osobe. Muzika koja asocira na more, romantiku... odvodi vas bar na tih tri-četiri minuta u neki sasvim drugačiji svet... uživanje...

Plava košulja – Svi imamo neku svoju „košulju plavu“, neku svetlucavu, dragocenu, neprežaljenu uspomenu na ljude koji su nam obeležili život. Svakog boli ponovni susret sa tim skrivenim blagom, ali ga istovremeno i raduje sećanje na ljubav, radost, osećanja koja menjaju život. Stisnite ponekad čvrsto, kako kaže pesma, tu plavu košulju i pomešajte sne i javu...

Saša – posebna pesma u mom životu. Pojednostavljujući stvari, kako to samo deca umeju, moji školski drugovi zaključili su da to što baš jedna Đurđica peva o Saši znači da sam i ja zaljubljena u bucmastog Sašu iz našeg razreda. Uzalud smo se i ja i Saša durili, svađali i crveneli...za njih smo zauvek ostali par! Odavno su nam se putevi razišli, ne znam gde je i da li ima „stan i krasnog klinca, posao stalan i kućnog mezimca“, al znam da me ova pesma uvek podseti na njega i na naše Prvo 4!

Tonka – ponovo asocijacija na školu, ali ovaj put na nastavnicu koja je nosila isto ime i na njenu tragičnu ljubav sa kolegom iz škole... Oboje su nekako ubrzo umrli, a mi smo bili previše mali da bismo shvatili šta se tačno desilo. Ova nostalgična pesma uvek me podseti na njih dvoje.

Šta se smiješ klipane – Jedna od pesama sa albuma Za decu i odrasle. Setiće se verovatno sve žene koje su tada bile devojčice omota ove kasete. Svi članovi grupe bili su nacrtani olovkom, a po svojoj volji mogli ste da im obojite kosu, lice, garderobu. Sećam se uzbuđenja s kojim smo išli u jedinu prodavnicu ploča i kaseta u gradu da kupimo novi album, ali i nestrpljenja da ga što pre donesemo kući i drvenim bojicama oživimo fotografiju Novih fosila. Bila je ovo idealna pesma (a i čitav album) za rođendanske proslave koje su se tada organizovale u kućama i na koje je dolazio čitav razred i komšiluk.

Milena – po mom mišljenju, jedna od najlepših pesama Novih fosila. Iako je nastala ranije, a Rajko Dujmić tvrdio da ga je inspirisala devojka iz Makedonije koju je sreo na moru, mene će ta pesma zauvek podsećati na film Rajka Grlića iz 1985. godine Za sreću je potrebno troje i na Miru Furlan u ulozi skromne Zdenke, radnice u fabrici obuće koja želi samo malo ljubavi i pažnje... To je, za mene, pesma o svim skromnim, nevidljivim, radnim ženama koje svaki dan prolaze kraj nas, krijući ruke, bore, suze i nadajući se da će ih kod kuće ipak dočekati ljubav i mir.

Za dobra stara vremena – Iako istoimeni album iz 1986. godine nije baš mnogo obećavao, ova pesma je postala zaštitni znak Novih fosila i nešto po čemu ih prepoznaju i oni čiji su roditelji odrastali uz ovu grupu. Čini mi se ipak da je pesma „dočekala svojih pet minuta“ tek posle raspada zajedničke države. Nostalgiju zbog pokidanih veza nekako smenjuje nada i sreća zbog ponovnog susreta. Iako je ovo ljubavna pesma, ja je doživljavam kao most između nas koji smo se, silom prilika, rastali, rasuli po svetu i tražimo se svih ovih godina. I baš bi bilo dobro videti se opet, zar ne?!

Ovo je samo mali, moj deo onoga što su nam za ovih 50 godina poklonili Fosili. Jedino što bih mogla da zamerim trojcu koji je nastupio u Beogradu je to što u repertoar nisu uvrstili pesmu koja kod mene gotovo uvek izmami suzu! Neću ništa više da napišem o njoj.... Preslušajte pa presudite...