Gru, dobar rep i škola „Bege Fanka“

Kada je početkom septembra nastradao Dalibor Andonov Gru, shvatili smo da nas je napustio čovek koji je prvi doveo rep do najšire publike, pritom držeći se do kraja svih postulata tog žanra.

Gru je uprkos popularnosti, ostao reper od kraja, nikada se nije prodao, nikada nije poklekao estradi više od one mere populizma koju mora imati rep koji komunicira sa najširom publikom, znao je kada treba da prepusti mladima mesto na sceni, kao i gde treba da budu veterani, javljjući se povremeno, pomažući iskustvom sa klupe.

Tačno, mesec dana kasnije od Gruove pogibije - 9. oktobra, navršeno je četvrt veka od prvog rep događaja na kom je bio dečak po imenu Predrag Vukčević. I na tu godišnjicu je izdao svoj prvi, a kako on kaže i jedini, rep album.

Predrag Vukčević, istoričar filozofije po onome za šta se školovao, već decenijama školuje našu muzičku i širu javnost na temu repa.

U tim godinama razvio je ideju „Bege Fanka“, posebne škole života u Beogradu, naročito na Dorćolu, u kojoj je sakupio sve ono što postoji kod nas a može se povezati sa afroameričkom tradicijom fanka i svih kasnijih kako muzičkih tako i drugih kulturnih derivata koji su proizašli iz nje.

Vukčević sebe nadovezuje na tradiciju koju su počele „Elipse“ sa Edijem Dekengom kao pevačem – samo dve godine posle Džejmsa Brauna, na to nadovezuje urbani anarhizam filma Mlad i zdrav kao ruža, Jovana Jovanovića, slede noćni izlasci u klub „Cepelin“, brejkdens scena kojom su vladali Đogani i Rade Gumeni, Kojino tumačenje afroameričke muzike sa „Disciplinom kičme“, beogradski Master skreč bend koji je ostao usamljen u praćenju trendova osamdesetih i na srpski dens koji je bio deo globalnog talasa eurodensa devedesetih, filmske junake novog doba – Pinkija i Švabu iz Rana, na beogradski gitarski fank koji su svirali DLM i „Plejboj“, na momke koji brzo voze kao što je Flojd na filmu u Nacionalnoj klasi i Vlada Fantom.

Sistematični Vučkević je iz ovih razbacanih fragmenata rekonstruisao kontinuitet „načina života“ a ne samo muzike i iskoristio ga kao plodno tlo za pravljenje beogradskog repa ne bi li ovaj prirodno proisticao iz miljea, i kako ne bi zvučao kao nešto uvezeno sa strane.

Na globalnom nivou, ali i na našem estradnom terenu, hip-hop već jeste pobedio.

Najpopularniji, pa i najinovativniji izvođači na savremenoj sceni dolaze iz tog miljea, bilo da je reč o vrhunskim globalnim mejnstrim izvođačima kao što je Bejonse, ili našim eksjugoslovenskim maherima poput Raste ili Jale i Bube.

Isto važi i za alternativnu ili društveno angažovanu muziku kakvu kod nas prave Mimi Mercedes ili „Bombe devedesetih“.

U tom pogledu, Vukčevićev album Dobar rep ima mnogo više veze sa Gruom nego sa stanjem ove opšte pobede hip-hopa jer je u svakom smislu old skul i prosvetiteljski.

Nastupajući pod imenom „Bege Fank“, on preuzima alter-ego repera stare škole, i kroz teme koje su krasile njihove pesme, a to su provod, slavljenje samog sebe, svog kraja, i da li sam pomenuo provod, zapravo priča jednu ozbiljnu priču o svemu onome što je rep nekada bio a onda je zaboravio na putu do svoje globalne dominacije.

U trenutku kada je rep postao muzika za ljude koji ne slušaju muziku, bilo da je reč o nekim globalnim derivatima hip-hopa ili Beogradskom sindikatu kod nas, Bege Fank je napravio album za ljude koje muzika – i to u najširem smislu – i dalje zanima.

Pesme su višeslojne. Svaka od njih na prvo slušanje ima pitak old skul zvuk, može da se sluša i u laganoj vožnji kroz kraj, i da se pusti u klubu.

Ali unutar njih sve vrca od referenci, potencijalnih Bege Fankovih citata koji će se prenositi sa kolena na koleno, ali i tuđih citata koje on bira i plasira nam, ne bi li ih ubacio u taj generacijski kontinuitet.

Celine na albumu razdvajaju ponovo old skul govorni skitovi, među kojima se čuju sam Vukčević kao i urbani andergraund mislilac Rastko Ivanović koji ovde dobija jedan od retkih audio snimaka.

Konačno, u epohi kada je muzika zbog smrti diskografske industrije prešla iz kulture albuma (koja je imala svoje manjkavosti jer su oni koji nisu dorasli za LP silom morali da ih prave) u fazu periodničnog izlaženja singlova, Dobar rep je besplatno ponuđen na Jutjubu i to u formi jednočasovnog albuma koji nije podeljen na pesme.

Uprkos tome što su neke pesme i ranije bile dostupne, Dobar rep je u Vukčevićevom maniru vrhunske pedantnosti koherentan, vođen jasnom idejom i u liričkom i u muzičkom pogledu.

Naša muzika odavno nije imala ovako pažljivo napravljeno ostvarenje u kom je Vukčević i autor i izvođač i svojevrsni kurator. Zato je Dobar rep i rep ploča i svojevrsni udžbenik na temu toga šta su svetonazori tog muzičkog žanra u najširem smislu.

Ako se nekada bude snimao rimejk spota za pesmu Beograd Vlade i Bajke – u kom su se onomad pojavile legende poput Preleta, Bogdana Tirnanića ili Dragana Nikolića – Vukčević je zaslužio svoje mesto u njemu ovim albumom.

Kada se pojavio, Gru je morao da ubedi javnost da je rep muzika vredna pažnje, i da je održiva kod nas kao nešto više od ukrasa u pesmama izvođača drugih žanrova. Vukčevićeva misija je da nas podseti na sve ono što rep može biti sad kad je sveprisutan i svi ga uzimaju zdravo za gotovo.