Niš: Dan kada je došao Manu Čao

U subotu uveče, osim dobro veče, Manu Čao je na srpskom jeziku više puta rekao: „Hvala, Niš“. Publika je zauzvrat, pokazala zavidno poznavanje španskog jezika. Na kraju su svi bili zadovoljni, ali to je nešto u šta niko nije ni sumnjao.

Sumnjalo se, u stvari, u to da će uopšte doći. A Manu Čao je stigao iz Banjaluke gde je svirao koji dan ranije. A onda otišao za Sofiju, pa za Skoplje.

Toliko različitih ljudi je došlo da ga sluša. Mladi sa decom, stariji, srednjoškolci. Iz Pirota, Kosovske Mitrovice, Kruševca, naravno, Niša. Pričaju kako su imali problem da kupe karte jer ih je pušteno svega 1.200, u dve etape. Otišle su za svega sat i po vremena.

Jedan od uslova da se koncert održi bio je da u publici bude manje od 1.000 ljudi, mada se Nišu progledalo kroz prste, pa je na kraju puštena veća količina karata, i to po pristojnoj ceni u dogovoru sa muzičarima, od 1.400 dinara.

Sam Manu Čao bio je potpuno nedostupan za medije, a svirao je u sali za koju ni mnoge Nišlije nisu znale, ili im bar nije bilo poznato da može da se koristi i za koncerte. Hala „Mika Antić“ kraj istoimene škole na periferiji grada koja prima 2.000 ljudi.

Kako se Nišu „desio“ Manu Čao

Naša ekipa je do hale stigla oko podne na dan koncerta. Spolja, ništa nije ukazivalo na to da će ovde te večeri svirati svetska muzička zvezda. Unutra, nameštala se bina. Organizatori pričaju da su već godinu dana pokušavali da dovedu ovog muzičara u Niš, ali karte su se otvorile nešto kasnije, kada su upoznali njegovog menadžera. Završilo se tako što su pre mesec dana dobili datum nastupa.

Sonja Urošević iz Udruženja „Marker“, koje je organizovalo koncert, kaže da postoji i nikad viđeni plakat jer za time nije bilo potrebe pošto su karte prodate tako brzo. Kaže i da su u Bugarskoj otišle još brže, 500 karata za deset minuta. Kaže i da, iako je reč o svetskoj zvezdi, muzičar nije bio posebno zahtevan. 

„Mogu da kažem da su hteli da upoznaju lokalnu kulturu, hranu. Juče su bili oduševljeni, vodili smo ih u lokalnu kafanu na domaće specijalitete. Inače, njegova je želja bila da bude što manje publike, da bude intimno, da bude što bolja atmosfera“, dodaje Sonja Urošević.

„Znači, stvarno dolazi?“

Dok Hoze Manuel Tomas Artur Čao, nije postao danas popularni Manu Čao, bio je deo sastava „Mano negra“. Pre dvadesetak godina, bili su obavezna muzička lektira svih srpskih žurki, posebno hit Mala Vida.

Da su devedesetih promovisali albume kako treba, pričao je tadašnji menadžer grupe „Mano negra“, danas bi bili "U2" ili „Koldplej“. Umesto toga išli su, na primer, na četvoromesečni put brodom oko Latinske Amerike ili železnicom kroz Kolumbiju u vreme gerilskih napada.

Bend je govorio, to je manje ličilo na rok turneju, više na povlačenje Napoleona iz Moskve. Ali, možda upravo ova priča objašnjava zašto bi renomirani muzičar kao što jeste Manu Čao, krenuo na neobičnu turneju od Banjaluke, preko Niša i Skoplja do Sofije.

Iako ovakav izbor gradova i liči na njega, organizatorima i dalje niko nije verovao da dolazi, pa su morali da prodaju karte preko zvaničnog internet sajta, a ne, kako su nameravali, na blagajni Čaira. Kada smo razgovarali sa niškim piscem Dejanom Stojiljkovićem, prvo je pitao: „Znači, on stvarno dolazi u Niš?“.

„Ovde se tako reaguje jer je ovde, nažalost, bilo dosta takvih organizacija koje su najavljivale velika svetska imena, pa se to nije desilo. Svojevremeno je neko ovde najavljivao Žan Mišel Žara, pa onda 'Zi-Zi top', pa 'Iglse', pa neki ogromni festivali u gradu itd... Zajedničko za sve to je da se to najavi, bombastično, i onda ućute organizatori i nikom ništa“, objašnjava Stojiljković.

Manu Čao važi za angažovanog muzičara koji piše političke tekstove. Iako tvrdi da se politkom ne bavi, već samo piše o onome što vidi, svrstavaju ga među levičare, antiglobaliste, antikapitaliste.

Čuveni album Clandestino koji je izašao 1998. godine zvali su „radikalnim remek-delom, na strani potlačenih, imigranata kojim je ujedinio evropsku i južnoameričku perspektivu“. Pesma Clandestino, što znači ilegalno, govori o granici koju je Evropa postavila između sebe i migranata iz siromašnijih nacija.

Dugo je bio manje popularan na engleskom govornom području, možda i zato što najčešće peva na španskom.

Na ovim prostorima je poznat i po prijateljstvu sa Kusturicom, koji je režirao spot za pesmu Rainin' In Paradise. Manu Čao je, s druge strane, pisao muziku za Kusturičin dokumentarac o Maradoni.

„Stvari koje govori nisu uvek za uši tog zapadnog sveta. Oni više vole da im takve stvari govore foliranti i licemeri poput Bona Voksa recimo, naravno ne neko ko nema taj bekgraund, hotel u Dablinu i deonice velikih firmi, nego čovek veruje u to“, objašnjava Dejan Stojiljković. 

Jovana Čanji Ranđelović je koncerte ovog muzičara gledala više puta. Sebe ne bi nazvala obožavateljkom, već poštovaocem Manuovog lika i dela. Tome ide u prilog i to što radi u niškoj organizaciji koja se bavi ljudskim pravima.

„Imamo činjenicu da su mu nudili milion dolara da uzmu deo neke njegove pesme za reklamu u banci. On je rekao ne, ja ne želim da mi ime i delo vežete za banke. Oni su rekli, u redu, mi ćemo dati novac za bilo koju humanitarnu organizaciju koju izaberete. Opet je rekao ne. Dakle, čak ni za mnogo novca. Negde sam čitala da ga zovu poslednji slobodan čovek“, kaže Jovana.

Manu Čao organizuje I koncerte protiv korporacija koje uništavaju reke I životnu sredinu uopšte. Najnoviji primer pružanja takve podrške dao je dan posle koncerta u Nišu, kada je na putu za Sofiju stao na Staroj planini I dao podršku aktiviistima protiv gradnje mini hidroelektrana U Toplom Dolu.  

Jovana podseća da kada drži koncerte u većim gradovima, u poslednje vreme obično drži besplatne koncerte gde promoviše neku važnu društvenu temu.

„S druge strane imamo te vrlo male koncerte“, kaže. „Mene ne iznenađuje što je izabrao Niš, jer koliko znam od mnogih gradova koji su mu nuđeni na ovoj mini-turneji, on je izabrao Niš".

„Nismo imali vremena da se načudimo“

Oko tri sata, vraćamo se do hale. Unutra je Manu Čao sa članovima benda, u toku je tonska proba. Ne možemo da priđemo ni za fotografiju, jer ugovor predviđa da je za medije nevidljiv na sve načine. Na probi su i niški muzičari Nikola Ristić i Milan Krajnalić, pa nam objašnjavaju šta se unutra dešava.

„Tu smo kao ispomoć, da se štimuju gitare i menjaju žice“, kaže Nikola Ristić iz benda „Danilov doživljaj Beča“, „Ali Manu nije zahtevan. Kao da je jedan od nas, što je čudo jer je bar za nas, jedna od većih svetskih zvezda, atrakcija u muzici“.

„Koliko znam, on je čovek koji voli da svira na ovakvim mestima, sa što manje pompe i mislim da će biti dobar nastup u ovom neobičnom zdanju. Za koncerte u našem gradu, pošto ih ima sve manje I manje, ovo je za nas otkrovenje, ovo večeras da će se desiti“, istakao je Milan Krajnalić iz benda „Proces“.

„Mi nismo imali vremena da se tome načudimo dovoljno. Mi imamo veliki džez festival na koji dolaze velika imena, ali to sve u tom festivalskom maniru“, naglašava Nikola Ristić.

„Manu će obezbediti mesto na mapi koncerata Evrope“, dodaje Milan Krajnalić ističući da, će neko reći da je osim „Nišvila“ važno što je i Manu bio tu.

Za početak, došao je, i to je za Nišlije više nego dovoljno. U Srbiji je Manu Čao bio 2002. na Tašmajdanu, pa 2008. na „Egzitu“, potom 2013. u Beogradu, i sada 19. oktobra 2019. Nišu.

U knjizi Klandestino: U potrazi za Manu Čaom, pisac Piter Kalšo kaže: „Kada sam išao da ga upoznam 2001. rekli su mi da tražim nekakav kućerak u Barseloni, jer je ulica njegovo dvorište. Uvek putuje, nikad ne provodi na jednom mestu više od par nedelja. I ne planira na duže od tri meseca“.

Bio je Desaparecido, kako se i zove jedna od njegovih pesama – onaj koji nestaje. I u kojoj je napisao: Kada me traže, nisam tu, kada me nađu, na drugom sam mestu. Ovih dana, na Balkanu.