Srpska zvezda violine posle sedam godina u Beogradu

Violinista Ilija Marinković, kao čudo od deteta, primljen je sa devet godina na Konzervatorijum u Beču. O tome su 1989. godine izveštavali mnogi mediji, pa i Dnevnik 2 RTS-a. Od tada do danas, retko je nastupao u Srbiji, poslednji put 2012. godine.

Da li postoji moda u svetu kada je u pitanju izbor koncertnih programa?

Dobro pitanje. To se menja. Sve zavisi od toga gde se nalazite. U Južnoj Americi mnogo se svira moderna muzika, što je dobro. Ako smo u Italiji, Francuskoj, tu se svira dosta barokna muzika, to je u modi. Ali klasičan program koji smo mi nekada vežbali, svirali, Čajkovski, Brams, toga je sve manje. Traži se dosta moderna i barokna muzika.

A šta vi volite da izvodite?

Ko svira, mora da svira sve, ali još volim romantiku. Volim Čajkovskog, Bramsa, Paganinija, ali obožavam i Baha, Vivaldija, Šostakoviča, Prokofjeva, Bartoka sam svirao u svim svetskim orkestrima.

Kako gledate na to što ste tako rano počeli?

Nije mi žao, ali razmišljam o svojoj deci. Najstariji se ne bavi muzikom. Drugi svira violončelo. Imam i ćerku od šest godina koja je neverovatno talentovana. Ona me svaki dan pita - tata kada ćeš da mi kupiš violinu. Isto pitanje sam ja postavljao mom ocu. Ali mi je žao. Žao mi je jer detinjstva nema, ako želimo da radimo stvarno. To je obaveza od prvog dana. Ona mora da shvati to kao obavezu, a ne kao igranje. Jer, ako kažemo, hajde da se igraš malo, nema ništa od toga. Vrhunska umetnost i sport su brat i sestra, nema razlike. Disciplina, svaki dan obaveze, rad, a garancije nikada nema. Sigurno ću dati mojoj ćerki da se bavi muzikom, radi edukacije. Ali što se tiče mene, da li se ja kajem - ja ne, ali ne bih želeo to svojoj ćerki.

Šta smatrate, sem porodice, svojim najvećim uspehom?

Ne bih mogao nešto da izdvojim. Poznato je da sam osvojio 12 prvih nagrada na internacionalnim takmičenjima. To je veoma malo violinista uradilo. Tu su takmičenja i Vijenjavski, Krajsler i Sarasate, sva bitna svetska takmičenja. To je veliki rezultat, ipak, ja to ne smatram kao moje najveće dostignuće. Za mene je sve bitno. Nije mi bitno gde i kada sviram, svaki nastup je za mene bitan. 

Mogu da izdvojim jedan koncert, koji je, barem za moju dušu, bio nešto posebno. To je bilo 2006. godine, bila je to turneja po Rusiji, sa Moskovskom filharmonijom, sa  Temirkanovim, gde sam svirao umesto Spivakova. On me je pozvao i pitao - možeš li to da uradiš umesto mene. Za mene je to bila čast, jer sam bio mlad violinista. To sam prihvatio oberučke. Uradili smo 16 koncerata za 18 dana. Baš naporno. Poslednji koncert je bio u Moskvi, u sali Čajkovski.

Tada sam tu svirao prvi put, posle sam u toj sali nastupio još četiri puta. Sve je bilo divno. Treba da se vratim kući, sve je dobro prošlo, bile su ekstra kritike. Izlazim na generalnu probu, stanem na binu i tada sam pomisli - ovde su svirali svi najveći umetnici u mom pozivu, ovo je za mene do sada najveća čast. U tom trenutku sam prvi put dobio tremu. Nikada do tada nisam imao tremu na bini. Pomislio sam - pa ovo je velika odgovornost. Ali koncert je bio veoma uspešan, nije se dogodilo u Moskvi 40 godina da su nakon prvog stava koncerta Čajkovskog svi ustali da aplaudiraju. O tome su posle pisale novine, bile su fenomenalne kritike. Doživeo sam taj koncert možda najintenzivnije.