„Ting“ na Beogradskom džez festivalu: Ne očekujte ništa. Očekujte neočekivano!

Okupljen za projekat posvećen Donu Čeriju 1999. i imenovan po jednoj numeri legendarnog trubača, skandinavski garažni trio „Ting“ (Švedska/Norveška), koji čine Mats Gustavson, Ingebrigt Hoker Flaten i Pol Nilsen-Lav, brzo je stekao reputaciju jednog od najvažnijih džez sastava današnjice.

Osim autorske muzike, izvode i zapaljive obrade numera širokog opusa, od Alberta Ajlera do „Studžis“, i od Stiva Lejsija do Pi-Džej Harvi, sarađujući i sa raznovrsnim umetnicima (Džo Mekfi, Pet Metini, Nene Čeri...).

Sa posvećenim obožavaocima u rok, nojz i džez zajednici, „Ting“ (The Thing) nastavlja da korača novim, beskompromisnim stazama.

Konačno stižu i na Beogradski džez festival, a koncert je zakazan za 28. oktobar od 22.30 u sali „Amerikana“ Doma omladine Beograda. Nastup je realizovan uz podršku Ambasade Norveške, a ulaznice su u prodaji preko mreže „Eventim“.

Sa „Ting" nastupate već 18 godina. Da li ste na početku mogli da zamislite da ćete ostati na okupu tako dugo?

„Niko ne može da zna ni šta će se sutra desiti, i to mi se dopada. 'Ting' je za nas jednako važan kao što je bio i na početku. Saradnju smo pokrenuli zbog snimanja jednog projekta, ali smo ubrzo shvatili da ima mnogo više potencijala. Još uvek imamo istu energiju, a nove stvari se dešavaju na svakom nastupu. Ukoliko bi naša muzika počela da se ponavlja, prekinuli bismo rad zauvek“, ističe saksofonista Mats Gustavson.

Jedan od glavnih kvaliteta muzike koju stvarate, pored izuzetnih improvizacija, je i sjajna energija. Koliko je teško ostvariti balans između slobode improvizovanja i formalnog toka kompozicije?

„Sve je povezano i osnažuje jedno drugo. Međusobno se hrani. Mora da bude tako kako bi muzika bila interesantna. U muzici, jednako kao i u životu, potrebno je da postoji trenje. Moramo imati materijal sa kojim radimo u muzici i u životu. A moramo i da improvizujemo. Tako stvari funkcionišu“, kaže Gustavson.

Koliko je saksofon kao instrument bitan za džez muziku i kako ste odlučili da će to biti vaš instrument?

„Mislim da je saksofon postao dominantan instrument tokom istorije džeza. Iz dobrih, ali i loših razloga. Jednostavno volim saksofon i njegov zvuk, ali ne očekujem da ga svi vole na jednak način. Kada sam u svom rodnom gradu 1980. godine čuo Sonija Rolinsa kako svira, sve se promenilo. Više me nisu interesovali fudbal i streljaštvo. Od tog trenutka sam samo želeo da sviram saksofon!“

Šta publika može očekivati od koncerta grupe „Ting na 34. Beogradskom džez festivalu?

„Ni mi sami ne znamo šta da očekujemo. Smatram da ne treba imati očekivanja, jer stvari samo mogu da krenu naopako. Idealno bi bilo da dođete na koncert otvorenog uma i načuljenih ušiju. Prepustite se i dozvolite da vas muzika obuzme i povede (nekuda!). Muziku bi trebalo doživeti uživo, u trenutku kada se svira. Ne očekujte ništa. Očekujte neočekivano. Ne očekujte ništa.“

Recite nam nešto više o (džez) muzičarima koji su uticali na vaše stvaralaštvo.

„Ima ih previše. Ja sam diskoholik, pasionirani kolekcionar muzike za svoju privatnu arhivu, i nikada mi nije dosta. Potrebno mi je da imam izvor informacija i inspiracije u blizini, u ličnoj arhivi, da bih mogao da napredujem. Fokus mi se menja svakog dana.

Neki muzičari su tokom godina imali veliki uticaj na mene, neki malo manji, ali svi su uticali na mene na neki način. Ono što mogu da preporučim ljudima je da istražuju različitu muziku. U životu ima toliko muzike koja može promeniti vaš put ili ideju o tome ko želite da budete. Potrebna nam je raznovrsnost, potrebna nam je promena. I opet: potrebno nam je trenje – kako u muzici, tako i u životu.

Ali, ipak, nemojte propustiti rad ovih umetnika. Ako se prepustite njihovom toku i stvaralaštvu život će biti drugačiji i bogatiji: Bank Džonson, Džordž Luis, „Napalm det“, Vorn Marš, Ana Hogberg, Met Rasmusen, „Entombed“, Đakinto Selsi, „Ty Sigal“... i, naravno, Djuk Elington i Lars Gulin.

Kojim projektima se trenutno bavite, pored rada sa grupom „Ting“?

„Mnogo ih je, možda i previše. Ali novi projekti The End i Anguish bukvalno mi 'pomeraju pamet' ovih dana. Rad na novim i starim projektima se mora dešavati paralelno, jer se oni međusobno hrane.“

Slogan ovogodišnjeg beogradskog džez festivala je „Bez granica“. Šta mislite o granicama u savremenom džezu, da li je važno da ih ne bude?

„Zapravo mislim da su nam granice potrebne da bismo ih pomerali i rušili, da bismo sve promenili. Ograničenja su nam potrebna da bi došlo do trenja. Da toga nema izgubio bih interesovanje za muziku, za umetnost. Da nema ograničenja ne bi bilo ni života ni muzike. Ali, potpuno se slažem sa idejom da granice treba 'razbucati' i trudimo se da to radimo najbolje što možemo!“,zaključuje Gustavson.