Olivera Katarina: Salvador Dali je bio oduševljen

„Presretali su me na ulici, pijaci, po raznim prodavnicama sa pitanjima kada će koncert. Ja im kažem, imala sam skoro koncert, ali oni: 'Ne, ne, ne, morate da imate još jedan.' I po njihovoj želji sam odlučila da imam ponovo koncert u nekadašnjoj Dvorani Doma sindikata“, rekla je Olivera Katarina u intervjuu Tanjugu.

Sa 78 godina držati koncert smatra da je hrabrost.

„Ja sam hrabra. Koliko je umetnika koji se u mojim godinama usude na tako nešto? Ali meni je glas stvarno potpuno sačuvan i zato sam smela da u to uđem. Osećam superiorno svoj glas koji me nikada nije izneverio“, istakla je pevačica i glumica i najavila da će na sceni biti okružena zanimljivim gostima, prijateljima i dobrim ljudima.

Emotivno je vezana za grad u kome je rođenja, odrasla i u kome su se desili svi značajni događaji u njenom životu.

„Ja sam rođena Beograđanka i gajim posebne emocije za ovaj grad. On mi je draži nego bilo koji u svetu i najviše se radujem susretu sa beogradskom publikom“, dodaje Olivera Katarina.

U njenoj biografiji stoji da je održala 72 uzastopna koncerta u pariskoj „Olimpiji“, da se o njenom glasu i lepoti pisalo širom Evrope, da su u Francuskoj govorili da nema na čemu da zavidi Brižit Bardo i da joj je čuveni kompozitor Šarl Dimon ponudio da snimi njegove kompozicije.

„To je bio zlatni period moje karijere. Posle velikog uspeha filma Skupljači perja u Kanu (1967), dobijala sam ponude sa svih strana u svetu i jedna od tih ponuda bila je 'Olimpija'. Nisam verovala da će biti toliko interesovanja. Iz dana u dan sam ja imala po dva, nekad i tri koncerta dnevno. To je bilo neverovatno. I mogla sam još toliko da se moji muzičari nisu umorili i raskukali da ih pustim kući, a ja sam imala neverovatnu energiju, mogla sam da pevam koliko god sam htela“, seća se Olivera Katarina.

Postoji priča i da je posle jednog od koncerata čuveni Salvador Dali klečao pred njom, ali Olivera Katarina kaže da to nije potpuna istina.

„Došao je u moju garderobu nakon koncerta, zagrlio me je i pokazivao mi dlanove: 'Šta ste to uradili? Zapalili ste mi ruke'. Mnogo je bilo poznatih koji su dolazili. Sve je počelo uspehom filma, a onda se nastavilo mojim ličnim uspehom“, istakla je jugoslovenska filmska i muzička diva.

Prošle godine je ponovo prošetala Kroazetom kada je film Aleksandra Saše Petrovića, povodom pola veka od premijere, prikazan u programu Kanski klasici.

„Bilo je dirljivo, bila sam jako uzbuđena. Podsetilo me je na divne dane kada sam tamo prisustvovala velikom uspehu našeg filma i naših glumaca, kojih više nema. Njima želim da posvetim i ovaj koncerta. Nema više Bate, Bekima, Gordane, nema ni reditelja, svi su prerano otišli i ostavili mene da ih slavim i dalje“, sa nostalgijom govori.

Malo se, kaže, zna da je išla po najzabačenijim krajevima zemlje poput Dalmatinske zagore „gde je čovečija noga retko stajala“.

„Išla sam i pevala sa najvećim zadovoljstvom i taj narod me je božanstveno primao, to su najdivniji susreti koje sam imala u karijeri. Ja sam volela da idem tamo gde niko ne ide i da tom narodu darujem svoju umetnost“, prisetila se umetnica.

U lepom sećanju joj je ostala saradnja sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik.

„Pozvala me je telefonom i najavila se da će doći. Nisam je poznavala. Pojavila se sa ogromnim buketom pupoljaka crvenih ruža. Verovatno nije očekivala da živim u skromnom stanu, a ja bila u iznajmljenom stančiću gde je taj buket jedva stao. Pitala me je da učestvujem u njenom programu i dala slobodu da pevam šta hoću i kako hoću“, ispričala je Olivera Katarina.

Posebno iskustvo za nju bio je Japan.

„Poznati japanski kompozitor me je odveo na obalu mora i nastalo je neko nevreme, strašna bura i on mi je rekao da postoji legenda da kada dođe lepa žena, more postane ljubomorno i poludi“, ispričala je Olivera Katarina, prisetivši da je čak na festivalu predstavljala Japan sa kompozicijom Doma Suzikija i da je imala problema sa jednim glasom japanskog jezika koji se izgovara između R i L.

A o lepoti, o kojoj su pisali svetski mediji, kaže da je nije lako nositi.

„Jednom mi je moj prijatelj, doktor Veselin Savić rekao: 'Ej, sine moj, nije lepotu lako nositi.' I nije lako. U ovim mojim godinama, potpuno sam rasterećena toga, svesna sam koliko imam godina i ne razmišljam uopšte o tome“, rekla je Olivera Katarina.

Kaže da danas živi „spontano, od dana do dana i prima sasvim normalno svoj život“.

„Nemam velike želje, težnje, jednostavno primam život kakav je. Nisam nezadovoljna, ne kukam i mogu da budem i mirna i zadovoljna svojim životom. Nije bilo puno umetnika koji su imali sreće da imaju karijeru kakvu sam ja imala i ne bi bilo lepo da sam nezadovoljna. Bila bih neskromna“, rekla je Olivera Katarina.