Trkulja: Muzika je divni, veliki svet kojem služim

Trkulja i „Balkanopolis“ spadaju u red najkreativnijih muzičkih umetnika koji spajaju gajde sa gitarskim efektima i vah pedalama, kavale i rok gitare, tambure i bubnjeve. Njihova muzika protkana je snažnim orkestarskim zvukom, od epskog do liričnog.

Održali su mnogobrojne koncerte širom sveta, osvojili srca publike modernim srpskim zvukom i Trkuljinim nežnim, ali moćnim glasom u arenama i teatrima širom Evrope i Dalekog istoka.

Neki od koncerata koji se pamte su svakako nastup u Šangaju u Kini, gde su tokom manifestacije „EKSPO 2010“ nastupali pred oko 30.000 ljudi.

Cenjeni srpski muzičar otkriva tajnu velikog uspeha koji je zajedno sa svojim bendom postigao u svetu.

„Važno je da svaki umetnik bude iskren prema sebi i da veruje u to što radi. Ne podležem standardnim normama i konvencijama. Poput imena koje sam dobio na rođenju, ja sam slobodan da stvaram bez ikakvih granica. Nisam ni stilski ni žanrovski ograničen. Ni brojem ni izborom istrumenata koje sviram. U 'Balkanopolisu' sviraju ljudi koji takođe sviraju nekoliko istrumenata. Slobodni smo da stvaramo na način koji nama prija, a samim tim to veoma prija ljudima koji dolaze na naš koncert. Ta sloboda stvaranja na samoj sceni privlači publiku na naše koncerte“, objasnio je Trkulja.

O bilo kakvom žanrovskom određenju muzike koju izvodi sa „Balkanopolisom“, muzičar ne želi da priča: „Mogu da vam pričam da sam odrastao na tradicionalnoj muzici, da sam studirao džez da žanrovski pop i klasična muzika imaju veliki uticaj na moje promišljanje umetnosti... Naravno sve se to čuje kada slušate 'Balkanoplis' na sceni, baš kao i naše prepoznatljivo grleno pevanje na granici vizantijskog pojanja. Sve su to pejzaži posebnog mesta koje stvara 'Balkanopolis'. Tamo gde svira 'Balkanopolis', tamo je posebno mesto. Unutrašnji svet koji živi u meni od ranog detinjstva“.

Slobodan Trkulja napominje da je imao periode života kada je njegov unutrašnji svet mašte rastao sve više.

„To nije bilo utočiste u kojem sam bio Petar Pan sam za sebe, već mesto lepote i snage. Imao sam blok-flautu kao klinac jer sam već pre toga izgubio četiri metalofona. Blok-flauta je mogla da stane u moju đačku torbu, a metalofon ne pa sam ga gubio neprestano. Kasnije mi je nastavnica predložila da sviram klarinet i i ja sam bio oduševljen. Kao dete sa bronhijalnom astmom i potisnutim emocijama od straha da neću uspeti da iskažem to što osećam, našao sam se pred školskom lekarkom koja je odredila moj život. Rekla je da bi mi prijalo da sviram klarinet i evo sada svoj unutrašnji svet delim sa publikom na koncertima po celom svetu", objašnjava umetnik.

„Sve su autobiografske. Neke su se stvarno dogodile, a za neke nisam siguran da li su se dogodile. U mojoj mašti gde nema granice između nekoliko svetova, sigurno su se dogodile“, ističe srpski umetnik.