„Stare kuke“ krajem meseca objavljuju album

Vladimir Marčetić Šikac kaže da će se na albumu naći sedam autorskih pesama i obrada numere Scuttle buttin Stivija Reja Vone.

Iako poprilično aktivni i sviraju još od 1997. godine, tek sada se upuštaju u snimanje albuma, a Šikac nema objašnjenje zašto je to tako.

Ističe da nikad nije kasno i da će svako ko sluša rokenrol pronaći na tom albumu nešto za sebe.

„Sviramo u Inđiji, Beogradu, Novom Sadu, a kada izađe album, biće još više svirki, mada je meni i ovo sada dosta“, rekao je Marčetić Tanjugu.

Pored Marčetića (vokal), u bendu su i Igor Skendžić (bas gitara), Bogdan Hemun (gitara) i Vladimir Vukas (bubanj).

Iako su im primarna zanimanja potpuno različita – Skendžić je snimatelj, Vukas istoričar umetnosti, kustos, Hemun radi u EPS-u, a Marčetić je, po sopstvenom priznanju, „ubogi ugostitelj iz Inđije“, muziku nikad ne zapostavljaju.

„Sve stižemo, nikada muzika nije bila po strani, uvek je bila tu i biće tu. Naše supruge su, kao i supruge većine muzičara, žene kojima treba dati ordenje što trpe uboge rokere koji ne dorinose nego samo troše“, kaže Marčetić.

Priznaje da njegova muzička oprema vredi više nego automobil koji vozi.

„Dosta smo svirali na kojekavim krševima pa je došlo vreme da se kupi pristojna oprema. Ja sam, između ostalog, i radio da bih sebi kupio pristojnu opremu“, istakao je Šikac.

Marčetić se ne žali, kaže da pošto žive u Inđiji i imaju kuće, imaju podrume pa samim tim i prostor za vežbanje, a svi se znaju iz srednje škole.

„Ja sam svirao sebi malu mature u osnovnoj školi, sa još nekim ljudima, neki su i dan danas muzičari u nekom drugom žanru, neki više ne sviraju. Ja sam ostao u rokenrolu i u srednjoj školi smo se upoznali. Tu smo svi sličnih godina, jedino nam je basista malo stariji“, priča Marčetić.

„Krenuli iz škole, pa onda svi u vojsku, pa kad smo se vratili hajde opet. Ne znam gde smo pogrešili, ali eto ostadosmo u rokenrolu i u ovoj zemlji i idemo sad dalje, nema nazad“, dodao je.

Sa nostalgijom se seća da je rokenrol nekad bio popularan i značio nešto, što nije slučaj danas.

Kaže da album ne izdaju da bi se obogatili ili napravili neku karijeru, već zbog sebe i svoje dece da im pokažu šta su radili.

Iako rokenrol nema status kao kada su oni počinjali, Marčetić sa zadovoljstvom konstatuje da je rok scena u Inđiji veoma živa i ima dobrih bendova kao što su metal sastav „Alevator“, zatim „Harlekin“, koji svira „nešto između 'Blok auta' i EKV-a, 'Superhamer'“.

„Ja sam organizator male lokalne gitarijade i kada skupimo bendove, nama niko sa strane faktički ne treba – imamo desetak bendova iz naše opštine. S obzirom na to da je Inđija mala i kakva je situacija sa rokenrolom, to je odlično. Imamo i Kulturni centar koji radi i pruža nam podršku. Kako može da bude, super je“, smatra Marčetić.

Problem u Inđiji je, prema njegovim rečima, što nema mnogo mesta gde može da se svira.

„Imamo klub 'Ekstrim' koji je do skoro bio zatvoren, sada radi samo subotom. Ja držim mali rokenrol lokal i ima još dva kafića, to je poražavajuće. Kulturni centar ima kafić, ali ljudi tu ne mogu da se opuste. Ipak poguraćemo mi malo to“, kaže Marčetić.

Sebi su dali zadatak da do kraja meseca završe album i onda planiraju promocije u Inđiji, Beogradu i Novom Sadu.