Sparavalo: Mi smo zavisnici od sviranja

U pauzi rada na drugom albumu, violinista Dejan Sparavalo kaže za Tanjug da ostaju na ruti koju je Kusturica odredio još na početku njihove karijere, pre 17 godina, s tim „što su se pomakli stepenik-dva dalje i napravili malo moderniji zvuk“. Dodaje da su pesme nastajale u međuvremenu, između turneja i sviranja na festivalima.

„Mi smo permanentno na turneji, imali smo razređene koncerte dok je Emir snimao film. Imali smo mini-turneju po Južnoj Americi, svirali smo u Meksiku, Argentini, Čileu, Urugvaju. Pre toga u Rusiji, Italiji, Španiji, Francuskoj, stalno smo negde i stalno u gužvi između turneja, festivala. Sada smo u procesu snimanja novog albuma i sve vreme snimamo i dok traje festival. Nadam se da ćemo uspeti da do kraja meseca privedemo kraju snimanje“, kaže Sparavalo.

Zbog mnogobrojnih obaveza oko filma, montaže, sada i „Kustendorfa“, Kusturica će u studio ući na kraju.

„On prati snimanje, izveštavamo ga, povremeno svrati da proveri da li je to još na dobrom putu, da nam smernice“, rekao je Sparavalo i otkrio da je rad sa Kusturicom užasno naporan.

„On je čovek koji 'vidi iza krivine'. Ono što mi ne vidimo, on vidi. Kada nam on saopšti neku svoju ideju, pomislimo 'o čemu ovaj čovek uopšte govori', ali shvatite na kraju da je bio u pravu. Tako je i sa filmovima, kada krene da snima, svi se pitaju gde će ih to odvesti, međutim, po pravilu odvede na pravo mesto“, naglasio je Sparavalo.

Podseća na to da su počeli da sviraju tako što ih je Kusturica pozvao da naprave jednu pesmu za njegov film Crna mačka, beli mačor.

Napisali su muziku za ceo film, pa su na predlog velikog prijatelja Andree Gambete da sviraju na koncertima „skrpili“ za početak neki repertoar, koji je bio pola muzika iz filma, pola muzika „Zabranjenog pušenja“, pa su prevodili pesme na engleski i nemački i „delovali kao da su s Marsa pali“.

„Onda smo prilagođavali sve što nam je palo na pamet i zvuk se kreirao postepeno. Sledeći Emirove smernice – hajde da bude drugi kolorit, pa da imamo džez saksofonistu, da kombinujemo žanrove, došli smo do čudne fuzije za koju smo ustanovili da se ljudima dopada. Pošto nismo znali kako da okarakterišemo tu muziku, ona se zvanično, u prodavnicama ce-deova, vodi pod 'world music'. Kada su nas pitali kako mi to zovemo, rekli smo 'unca-unca', i tako se i zove prvi album“, ispričao je Sparavalo.

Svirali su širom sveta, svake godine održali između 70 i 90 koncerata, a publika svuda reaguje isto i zna njihove pesme.

„Na bilo kojoj tački planete gde smo se pojavili, ljudi su reagovali identično: opušteni su, uživaju, tu bude opšta žurka i, sudeći po tome, može se reći da je to jedna vrsta psihoterapije“, kaže Sparavalo.

On smatra da ljudi koji plate ulaznicu hoće da se fino provedu, a „ne da izađe četiri-pet najboljih muzičara na svetu, da polužmureći provedu koncert i sviraju idealno, kao da slušate ce-de“.

„Onda je lakše kupiti ce-de i sedeti kući sa prijateljima“, dodao je violinista benda „No smoking orkestra“.

„Kada smo počinjali da sviramo, od producenata smo dobili zamerku da smo mi fijesta bend, da smo super na koncertima, ali se nosači zvuka loše prodaju – što nama i nije bilo važno. U međuvremenu su se cela svetska scena i izdavačka industrija promenile, ce-deovi maltene ne postoje. Otkad sve može da se uradi pritiskom na dugme 'download', ono što je pre 17 godina bila zamerka, postalo je naša prednost“, naglasio je on. 

Sparavalo kaže da je njegov najveći šok bio na samom početku karijere, kada su stali pred 10.000 ljudi u dvorani „Luna-park“ u Buenos Airesu i videli da svi znaju tekstove njihovih pesama. Potom, tu je bio i nastup na festivalu „Vudstok“ u Poljskoj, na kome je, prema proceni organizatora, bio jedan i po milion ljudi.

Nekako po pravilu, veći uspeh imaju u svetu nego u Srbiji, te Sparavalo ne može ni da se seti kada su poslednji put imali koncert u Beogradu.

„Našem narodu uvek bude kasno telefonirano da je nešto dobro. Kao što su farmerice, najlon-čarape, diskovi, ploče, kasete i rokenrol došli ovde sa zakašnjem od 15-20 godina, tako su nekad i Emirovi filmovi morali prvo da se verifikuju vani, da bi se ovde registrovali. Kada se nama karijera završi, proći će pet-šest godina, pa će onda ovde shvatiti da je to dobro. To nije slučaj samo sa nama, niti samo sa muzikom“, primetio je on.

Sledeći koncert imaju 7. februara u okolini Ženeve, onda sledi pauza, pa u martu idu na turneju po Kini, Japanu, Australiji, Novom Zelandu, gde će održati ukupno osam koncerata. Svirali su već u Australiji i Kini, ali ih prvi put očekuje publika u Japanu i na Novom Zelandu.

„Naporni su putevi kada idete na druge kontinente, ali sama ideja da ćete otići negde i svirati čini taj put lakšim. Mi smo zavisnici od sviranja. Ljudi koji se bave ovim poslom su neka vrsta egzibicionista, ali to nama ovisnicima pruža neverovatnu adrenalinsku terapiju, tako da smo mi navučeni. Pretrpite i 15 sati leta samo da biste svirali“, ističe Sparavalo.

Biti muzičar, putovati po svetu i deliti svoju muziku sa ljudima sa svih krajeva planete, za Sparavala je najdivnija stvar. Na svojim putovanjima upoznaju najrazličitije bendove, pa one koji su im interesantni, koji nisu konvencionalni i mejnstrim, dovedu na „Kustendorf“.

„Pokušavamo u svojoj muzici da napravimo otklon od svega što je mejnstrim i sve bendove koji nisu na liniji mejnstrima, već bliži našem viđenju toga kako bi trebalo da muzika, umetnost i život izgledaju – mi dovodimo u Drvengrad“, zaključuje Sparavalo.