Kontroverze oko novog Grlićevog filma

Reditelj Rajko Grlić, čiji je film „Neka ostane među nama" snimljen u koprodukciji Hrvatske, Srbije i Slovenije i upravo se prikazuje u sve tri zemlje, izjavio je u intervjuu Tanjugu da „nije preterano ozbiljno shvatio" zahtev za zabranu tog filma od strane Hrvatskog društva za promociju i zaštitu ljudskih prava.

Savremena priča o dva brata iz Zagreba, njihovim ženama i ljubavnicama, prema oceni pomenutog društva, „vređa javni moral i diskriminiše žene".

„Kada se neko poziva na moral kao apstraktnu kategoriju, uvek se bojim da iza toga leže neke sirove strasti i da to sa moralom nema puno zajedničkog. Zahtev da se zbog morala nešto zabrani čini mi se danas apsurdnim", rekao je Grlić.

Pokušaji da se ostvarenje „Neka ostane među nama", zajedno sa filmom „Samo jednom se ljubi" (iz 1981. godine) predstavi „kao dokaz moje nemoralnosti kroz vekove", celu priču čine besmislenom, smatra reditelj.

Grlić je objasnio da se ne boji da će doći do zabrane i da bi bilo „krajnje apsurdno da se danas zabrani film zato što se vidi nekoliko golih komadića tela".

Poznati hrvatski reditelj istakao je da je ovaj film posvećen ljubavi i ženama i da govori o ženama koje „apsorbuju tu muku prevare".

Autor je ispričao kako mu je jedan novinar u Zagrebu rekao da je gledao film u punoj sali, uz samo dva-tri muškarca i da je atmosfera na projekciji ličila na onu na stadionu, jer su žene brzo počele da komuniciraju sa ekranom, da glasno dobacuju komentare, prepoznajući neke scene iz ličnog iskustva.

„Taj film je više čistilište nekih naših intimnih frustracija nego što bi hteo da nekoga degradira. Ja volim svih pet junaka ovog filma i nisam imao namere da vrednujem njihove činove kao moralne ili nemoralne, niti da se bilo gde postavim kao sudija njihovih života".

„Ne mislim da imam pravo da sudim ni stvarnim ljudima, a kamoli fiktivnim junacima. Hteo sam samo da pokažem neke skrivene momente, o kojima se 'ne priča u boljim familijama', a upravo o tim stvarima je ovaj film", rekao je Grlić.

Scenario je radio zajedno sa popularnim piscem Antom Tomićem. Uloge igraju Predrag Miki Manojlović, Bojan Navojec, Daria Lorenci, Ksenija Marinković i Nataša Dorčić.

Problemi nezavisnih filmova

Komentarišući aktuelno stanje u hrvatskoj kinematografiji, Grlić je naveo da su problemi za nezavisni film slični svuda u svetu.

„'Indipendent' film, evropski kao i američki, postaje pomalo kao dinosaurus. Multipleksi čine 95 posto bioskopskih ekrana u svetu i kompletno su zauzeti od strane samo nekoliko velikih studija, pa mali, nezavisni film tu teško ulazi", naglasio je Grlić.

Prema njegovim rečima, film „Neka ostane među nama" uspeo je da dobije 15 ekrana sinhrono u tri države. „To je fantastično, ali bojim se da će toga biti sve manje", rekao je Grlić.

Proslavljeni reditelj primetio je da se mlade kolege sve češće odriču mogućnosti bioskopa i posvećuju se festivalima, „reditelji jednostavno pristaju na to da ih je neko isterao iz prirodne kuće svakog filma".

„Ja tri godine pravim jedan film. Prolazim kroz razne faze, neke ne tako vesele, i hteo bih da taj film komunicira, hteo bih da uđe na velike ekrane, a to će biti sve teže u ovim krajevima, kao i u svetu. I u Americi je to problem, sve lakše je snimiti film, a sve teže je doći do bioskopskog platna", ocenio je Grlić.

Neophodna podrška birokratije

Analizirajući iskustva sa koprodukcijama, podsetio je da njegov film „Karaula" (2006. godine) imao producente iz osam zemalja, a oba filma su dobila i podršku fonda Eurimaž.

„Moj generalni utisak je da je birokratija sve jača i da je sve više srasla. Više ne možete nigde da idete da tražite novac ako vas matično ministarstvo ne voli i ne da vam papir, što onemogućava bilo kakvu pobunu protiv lokalnog sistema", ukazao je Grlić.

Grlić je objasnio da se ne može konkurisati kod Eurimaža i sličnih fondova bez podrške nacionalnog ministarstva za kulturu ili centra za kinematografiju.

„Dakle, ja mogu sutra da nađem nekog Petra Petrovića koji bi finansirao moj film, ali ne mogu da prođem kroz evropsku birokratiju ako projekat nije odobren od strane ministarstva u mojoj zemlji".

„Ta politička korektnost koju je uvela evropska birokratija, zajedno sa svim ostalim, dobro zvuči, ali film je stvar avanture, stvar kreativnog čina, koji ne mora uvek da komunicira sa svojim ministarstvom. Klincima je danas uskraćena mogućnost bega od zadanosti", ocenio je šezdesettrogodišnji reditelj.

Grlić je podsetio da je njegova generacija imala tu mogućnost.

„Kada meni posle 'Samo jednom se ljubi' u Zagrebu nisu dali film, ja sam sledeći radio u Beogradu. Žika Pavlović je išao u Ljubljanu, Bruno Bauer u Skoplje. Bežali smo od lokalnih moćnika. Danas klinci nemaju taj Beograd, Zagreb ili Skoplje kao tačke u koje mogu da odu da rade".

Festivali kao jedinstvena prilika

Grlić je mišljenja da festivala, kojih je sve više, nikada nije previše.

„Festivali su postali distribucioni lanac za nezavisni film, ono što su nekada bili art bioskopi. Islandski film nećete videti u multipleksu nikada, to možete samo na festivalu. Prema tome, festivali su nešto što je dobrodošlo, a njihov veliki broj omogućava da nezavisni film ipak dopre do veće publike", rekao je hrvatski režiser.

Prema njegovoj oceni, festivali su i događaji, nešto što je više nego samo gledanje filma i naveo svoje iskustvo kao osnivač festivala u Motovunu.

„Dešava se da filmove za koje u Motovunu rasprodamo i po tri projekcije u roku od pola sata, ako kasnije slučajno zađu u neki multipleks, tamo dođe da gleda samo sto ljudi. 'Pakovanje događaja' je nešto što privlači publiku", naveo je Grlić.

Provociranje slobode

Grlić ovih dana u Beogradu vodi radionicu u okviru međunarodnog Festivala studentskog filma, a mladim autorima savetuje da uživaju u trenutku koji imaju na fakultetu, jer će retko kada kasnije imati takvu slobodu.

„Provocirajte sebe i svoje filmove do kraja, jer je to trenutak kada bi trebalo da nađete ko ste i šta ste", istakao je reditelj.

Komentarišući ocene da je ostao slobodan i posle perioda školovanja, na čuvenoj Praškoj akademiji, Grlić je uveren da je „režija, odnosno ogroman deo nje, provociranje slobode".

„Imao sam sreću da su mi prvi filmovi dobro prošli, išli na velike festivale, imali mnogo publike. Odrastao sam uz filmski 'bezobrazluk', uz osećaj da mogu da probam, da provociram, ali za onoga ko danas kreće - to je teže."

„Predajem na akademiji u Americi (u Ohaju) i susrećem se sa dilemama mladih ljudi kako da krenu. Zato im kažem - idite do krajnjih granica, nemojte se štedeti danas, jer će sutra možda biti kasno", zaključio je Grlić.