„Dijanina deca“ – istinita svedočenja dece iz Jasenovca

Dokumentarni film Dijanina deca je priča o najvećoj humanitarnoj akciji tokom Drugog svetskog rata u kojoj je spaseno više od 7.000 srpskih mališana iz ustaških logora. Akciju spasavanja dece od sigurne smrti u Jasenovcu organizovala je Dijana Obekser Budisavljević, Austrijanka udata za Srbina. 

„Smrt je postala tako obična stvar u Jasenovcu... Svejedno je, kao sad da izađete da uberete ružu, svejedno, tako obična stvar postala je meni, ali i svima", priča Ilija Ivanović.

„Jednog dana došle su ustašice i rekle su da sve devojčice koje imaju 10, 12 godina, da idu na sprat i da čuvaju malu decu. To su sve bile bebe, kao aveti u četiri reda su bile složene male bebe, sve jedna do druge. I neke više nisu mogle ni da plaču, ni da kmeče, već su bile skoro polumrtve. A rojeva muva bilo je toliko na njima... Prišla sam i sa onom grančicom mlatila muve sa njih. Kasnije sam čula od jedne zatočenice Hrvatice, koja je kao skojevka bila u logoru, da su tu decu svu pogušili plinom. Nije niko ostao živ", kaže Bosiljka Lončar u filmu Dijanina deca.

U Staroj Gradiški deca su ubijana plinom, ciklonom B. Tu tvrdnju osim preživelih logorašica, na suđenju 1947. godine izneo je i ustaša Ante Vrban, zamenik upravnika logora u Staroj Gradiški. On je ispričao da je jednog dana ciklonom ubijeno šezdeset troje dece uzrasta od dve do deset godina starosti.

Bio je to početak spasavanja ali i očuvanja identiteta jasenovačke dece.

Oni koje je Dijana spasila u filmu svedoče o najstrašnijim trenucima svog života. Mnogi od njih nisu ni znali čijom su požrtvovanošću izbegli sigurnu smrt u kompleksu koncentracionog logora Jasenovac.

Dijana je vodila kartoteku dece koju je spasavala, sa željom da očuva njihov identitet i jednog dana ih vrati porodicama.

„Svako jutro dolazili su i kupili decu koja više nisu mogla da izdrže... Dezinterija, prolivi... Trpali su ih u kola i u Savu, bacali su ih u Savu" - priča u filmu Dijanina deca Dobrila Kukolj, koja je u Jasenovcu bila zarobljena kao desetogodišnja devojčica sa majkom, ocem, braćom i širom familijom. 

„Doznala sam da su mog oca i tri strica ubili u Gradini, tu su poklani, tu su i zakopani. Brat, pošto je bio tako mlad, on je po ceo dan bio napolju, bio je skoro go, imao je samo donji veš... Koža mu je sva izgorela, ispucala i izgrebena - ovo je meni pričao logoraš koji je preživeo Jasenovac i koji bio pored mog brata. Rekao mi je da su logoraši koji su sedeli pored njega, da su oni tu njegovu kožu gulili i jeli. On je izdahnuo tako, brat je moj tako završio", svedoči Dobila Kukolj.

U logoru je kao četrnaestogodišnji dečak bio i Ilija Ivanović iz Podgradaca. I on je bio svedok ubistava dece u logoru Jasenovac:

„Uđoše dvojica ustaša u baraku gde smo spavali. I pita jedan: Koga ćemo? - mi ćutimo, ne smemo ni da dišemo. - Kaže, mogli bi ovoga, kaže neka, neka on ostane... - A šta misliš za ovog malog? - pita za mene... - Nek ostane, ima vremena. I te noći nestalo je mog druga Samjuela. Ja sam sve do tada mislio da ipak neće decu".

Ilija Ivanović, koji je nedavno preminuo, bio je jedan od retkih logoraša koji je 1945. godine učestvovao u proboju iz Jasenovca.

U jasenovačkom sistemu logora ubijeno je oko 20 000 dece, pretežno srpske nacionalnosti. Srpska i hrvatska strana, bez obzira na drastično različite cifre o ukupnom broju jasenovačkih žrtava, imaju jedinstven stav po pitanju ubijene dece u Jasenovcu - 19.433 srpske, jevrejske i romske dece stradalo je u sistemu jasenovačkih logora.

Deca u Jasenovcu

Najveći broj majki sa decom bio je smešten u Staroj Gradiški, u delu tvrđave koji se zvao Kula. Deca su se nalazila i u selima Mlaka i Jablanac, a jedan deo njih bio je i u centralnom logoru u selu Jasenovac. 

Najviše dece dovedeno je u leto 1942. godine posle nemačko-ustaške ofanzive na Kozari. Procenjuje se da je tada u Jasenovac sprovedeno oko 70.000 muškaraca, žena i dece.

Muškarci su odmah odvajani, stariji ubijani a mlađi i sposobni deportovani su u nemačke logore na prinudni rad. Veliki broj žena je tada transportovan u Nemačku.

Deca su ostavljena sama, prepuštena bolesti i gladi, puštena da u Jasenovcu ili Gradiški umru.

Najveća akcija spasavanja u Drugom svetskom ratu

Dijana Budisavljević je uspela, verovatno zahvaljujući nemačkoj intervenciji, da dobije dozvolu hrvatskih vlasti za preuzmanje srpske dece iz Jasenovca.

Sa grupom svojih saradnika ona dolazi u Staru Gradišku, Mlaku i Jablanac i decu starosti do četrnaest godina transportuje za Zagreb, Sisak, Jastrebarsko i Gornju Rijeku. 

Svako preuzeto dete je popisano. Na početku su dobijali kartončiće vezane kanapom oko vrata na kojima je pisalo ime, prezime, ime roditelja, selo iz kojeg dete potiče i logor iz kojeg je preuzeto. Pored kartona, Dijana i njeni saradnici pravili su i transportne liste preuzete dece iz Jasenovca.

Nemac Oskar Šindler spasao je živote više od 1.000 poljskih Jevreja, Irena Sendler je akcijom iz varšavskog geta izvela oko 2 500 jevrejske dece, a Dijana Budisavljević je od sigurne smrti spasla više od 7.000 srpskih mališana...