Nova ekranizacija „Eme“ stigla u domaće bioskope

Postavlja se pitanje da li nam je potrebna još jedna verzija Eme. Postaje sve teže i teže da se opravdaju upeglane adaptacije romantičnih klasika, kada je u svetu toliko priča koje čekaju da budu ispričane.

Iako ova adaptacija ne dodaje ništa sveže u čitanje Ostinove, ona pažnju usmerava na autorkinu duhovitost, stil i bistrinu koja je postavila Džejn Ostin među velike književne umove svog doba. 

Zanosna, pametna i bogata, Ema Vudhaus je nemirna matica bez premca u svojoj maloj, uspavanoj varoši. U ovoj blistavoj satiri o društvenim klasama i mukama odrastanja, nastaloj neposredno pred smrt Ostinove, Ema mora da prođe kroz brojne avanture provodadžisanja da bi pronašla ljubav pred sopstvenim nosom.

Anja Tejlor-Džoj je u naslovnoj ulozi bistre heroine, čiji prodoran pogled bez treptaja u sebi nosi nešto proračunato i predatorsko. Bil Naj je prekrasan u ulozi Eminog oca hipohondra, dok je sama Ema, sva napućena i puna samopouzdanja, izgubila svu mekoću i sentimentalnost svojih prethodnica. 

Rediteljska, čiji je ovo debi, Otm de Vajld i direktor fotografije Kristofer Blauvelt kupaju film u mekom sunčevom svetlu, zadovoljavajući se pričom koja se odvija sama od sebe. No osetan je uticaj biografije De Vajldove i njene karijere rok fotografa i reditelja video-spotova na živahnost kojom je oplemenjen svet Ostinove.

Čudesni kostimi Aleksandre Birn nude preterivanje sa bojom, ali ostaju verni epohi – tu su minđuše od korala, loknice, komplikovano tkanje Eminih kaputa. Divan je to podsetnik da moda toga vremena nije počela i završila se belim haljinama od muslina.

Scenario Elenor Katon neuroze više klase stavlja u prvi plan – haos može da izazove dete koje povraća na haljinu od svile, odbijanje gospodina da pleše sa damom ili čak samo prognoza koja najavljuje sneg. 

De Vajdlova dozvoljava likovima Džejn Ostin da otplešu sa stranica knjige u 21. vek i da budu jednako šarmantni i živahni kao onog dana kada su nastali.