Bregović iz Mančestera, preporuke za Fest, treći deo

Dajte mi slobodu

Kiril Mihanovski snimio je izuzetno energičan film, jedan od onih atipičnih radova zbog kojih čekamo Fest jer bi nam inače teško došli na red i privukli pažnju. Imao je premijeru u sporednom programu Kana i reč je o jednom od najzanimljivijih gledalačkih iskustava protekle sezone smeštenih u program „Fest fokus“.

Glavni junak je mladi vozač minibusa ruskog porekla zadužen za prevoz hendikepiranih ljudi, koji jednoga dana mora da pomogne redovnim klijentima ali i svom senilnom dedi, prijatelju – bivšem bokseru – i grupi staraca iz zavičaja koji su se zaputili na sahranu.

Iz samog zapleta je jasno da sledi karambol, ali Mihanovski ga postavlja kao visokooktanski košmar u kome jedan plemeniti čovek mora da se snađe u surovom gradu sa grupom ljudi koji misle samo na sebe.

U zavisnosti od gledaočevog pogleda na svet, ovaj film možemo posmatrati i kao crnu komediju i kao dramatičnu socijalnu melodramu sa dozom apsurda, ali u oba okvira besprekorno funkcioniše.

Braća Safdi su ove godine pokupila pohvale za tenzični postupak u filmu Nebrušeni dragulji. Rekao bih da je Mihanovski uradio sličnu stvar, na efektniji način.

Patrole

Posetioci Festa od pre devetnaest godina sećaju se filma Pansion za pse Stefana Komandareva, ostvarenja posle kog neko vreme nisam smeo da priđem ni Van Damovom filmu snimljenom u Bugarskoj. Stari znanac nam se vraća 2020. godine u takmičarskom programu Festa i imamo dobre vesti – sazreo je kroz rad.

Patrole je sofijska noćna priča o tri policijske ekipe koje kruže gradom u trećoj smeni, pokušavajući da se izvuku od neprijatnih poslova, rešavajući dramatične situacije koje za neke od njih imaju i sentimentalni ulog i lamentirajući pod pritiskom praznika koji im se bliži – obeležavanja tri decenije od pada Berlinskog zida.

Kao i mnoge naše životne i filmske priče, i ova se bavi gradom koji u besanoj noći razmišlja o tridesetogodišnjici događaja kada je dobio ono što je hteo, ali ne i ono što je želeo.

Sofija je ovde prikazana kao grad iz kog ljudi odlaze, javne službe odlikuje javašluk, a odnose među ljudima nasilje.

I opredeljivanje između Rusa i Amerikanaca. NATO i EU nisu odmakli bugarsku kinematografiju od eksjugoslovenskih ni po temama ni po estetici, a rekli bismo da Komandarev nudi verodostojnu sliku da se ni tamošnje društvo nije odmaklo od muka o kojima se kod nas inače snimaju filmovi.

Lijam Galager: Kao što je bilo

Noel Galager je sredinom devedesetih izgledao kao nešto što čak ni bogata britanska rokenrol tradicija nije imala, a jugoslovenska jeste – mančesterski Goran Bregović.

Sačekao je trenutak da zvuk grupe „Stoun rouzis“ sazri za mejnstrim, spojio ga je sa pop jednostavnošću „Bitlsa“ i povremenim izlivima energije glem roka, i nastao je britanski „pastirski rok“.

Galagerovoj fetišizaciji Britanije koja je postojala u radu drugih bendova britpop talasa pomogao je i uspon Tonija Blera, ceo taj utisak „kul Britanije“ koja se pomalja na čijem čelu su stajala Braća Galager, Noel kao Brega i Lijam kao Bebek.

Posle tri albuma koja su pomerila granice, „Oejzis“ su ušli u rutinu, a inače već narušeni odnosi među braćom pratili su muzičko tkivo koje se postepeno trošilo.

Iz albuma u album Lijam je počeo da se pojavljuje i kao autor na njihovim albumima, ali svaka nova ploča bila je sve dalje od bitnog događaja, iako su mahom bile daleko od lošeg. Posle serije teških svađa među braćom, Noel napušta bend.

Znamo kako su prošli pevači „Bijelog dugmeta“ kada su ga napuštali, uostalom o tome imamo i jedan dokumentarni film Tifa Bakira Hadžiomerovića, nastavili su karijere, bili popularni, ali uvek u čekaonici za potencijalno ponovno okupljanje.

Dokumentarni film o Lijamu Galageru iz programa „Fest 48“ prikazuje sudbinu britanskog Bebeka bez mančesterskog Brege.

I stvari su se ispostavile kao komplikovane. Uprkos tome što je ceo bend praktično ostao sa Lijamom, nedostajale su Noelove pesme.

Dok se Noel osamostalio prilagođavajući nastup novom, kamernijem formatu svoje karijere, Lijamov sastav „Bidi Aj“ je zadržao hardver stadionskog benda, samo bez osnovnog repromaterijala, a to su himne.

Konačno, Lijam se opredelio za solo karijeru.

I film Kao što je bilo stavlja primarni fokus na to. U ovom slučaju, Lijam je bez Noela uspeo da se održi kao zvezda.

Noel je, s druge strane, odlučio da ćuti i radi.

U paraleli čuvenog sukoba „Oejzisa“ sa „Blurom“, Noel je postao „Blur“, i odlučio da ćuti na Lijamove provokacije odgovarajući albumima koji su žanrovski raznovrsniji i radoznaliji. Lijam se pak sam izborio da se vrati na prvo mesto britanske top-liste.

U filmu Kao što je bilo vidimo fizionomiju tog kambeka. Ali pre svega vidimo da je harizma Lijama Galagera obuzela autore filma Gevina Ficdžeralda i Čarlija Lajtininga i (slično autorima „Roka“ sa Festa pre nekoliko godina) na kraju sve ovo postalo njegov šou.

Ako imamo u vidu da su braća Galager bili preteče savremenog selebriti prisustva u javnosti, sa neumesnim reakcijama i za ono što ih pitaju i za ono što ih ne pitaju, barem njihove mračne strane u javnosti ne manjka.

Stoga, ova otpimistična crta na kraju krajeva ne smeta filmu. Štaviše, ovo je slika i dalje moćne rokenrol mašinerije, od ideje do finalnog proizvoda, koji možda više nije fizički nosač zvuka, ali jeste muzika koja se na neki način kupuje.

Niko do sada nije uspeo da rasturi Lijama Galagera kao on sam. Ako ovaj film i pokušava da ga sastavi, to je možda i veći podvig nego što mislimo.