Hitler i sekiracija za kevu, preporuke za Fest, drugi deo

Druga serija preporuka ponovo uzima uzorak iz raznih programa, i ponovo je reč o filmovima koji se moraju pogledati na velikom ekranu. Naizgled, takve stvari nije ni trebalo naglašavati sve do sada, kada je striming postao format na kom se izražavaju čak i najveći majstori poput Martina Skorsezea. No, svaka istrošena fraza pre ili kasnije mora da se najozbiljnije vrati u upotrebu.

Mater

U stara vremena, dok su video-kasete još postojale kao aktuelan format, većina mlađih članova video-klubova s vrata bi rekla: „Daj mi dve akcije za mene i neku sekiraciju za kevu.“

Mater Jureta Pavlovića, mladog hrvatskog reditelja koji je privukao pažnju osvajanjem nagrade Evropske filmske akademije za kratkometražni film, podigao je „sekiraciju za kevu“ na nivo art hausa.

Film Mater bavi se vrlo aktuelnom temom na prostoru bivše Jugoslavije, a to je briga gastarbajtera o starim roditeljima koje su ostavili za sobom u domovini. Darija Lorenci maestralno igra Jasnu, ženu koja ostavlja porodicu u Nemačkoj da bi došla da brine o majci, koja je na samrti. Međutim, kada se vrati kući, suočava se i sa traumama i sa problemima koje je pokušala da ostavi iza sebe.

Pavlovićev rediteljski postupak je zanimljiv i, što je najvažnije, dosledan. U određenom smislu evocira uspomenu na prošlogodišnjeg laureata Boba Jelčića, koji je nagrađen za režiju na Festu za film Sam samcat.

U oba slučaja imamo kameru koja je vezana za protagonistu i scene koje su minimumom montažnih intervencija unutar scene prikazane skoro integralno, i rezovima koji ne upravljaju gledaočev pogled već samo nagoveštavaju protok vremena.

Uprkos tome što se oba filma bave prijemčivim porodičnim temama kroz sofisticiran rediteljski postupak, čini mi se da je Pavlovićev film komunikativniji, ali da Jelčićev ubedljivije prikazuje mentalitetsku dimenziju ambijenta u koji je smešten.

Stoga, Mater je art haus koji može biti snažno gledalačko iskustvo i za publiku koju zanima isključivo repertoarski film. Tim pre, ovaj film treba uloviti na Festu jer ga kasnije možda nećete zapaziti u programu bioskopa.

Jojo Rabbit

Jojo Rabbit je ekranizacija romana Nebo u kavezu Kristin Lenens, pre nekoliko godina objavljenog i kod nas. Popularnost filma je nadišla reputaciju romana, a našoj publici može biti izuzetno zanimljiv jer je posle premijere u više navrata kod američke kritike bio upoređivan sa filmom Tito i ja Gorana Markovića.

Ruku na srce, srpska publika je već imala slične reakcije na filmove Taike Vaititja, recimo kada je 2017. na Festu prikazan njegov film Lov na divljake, gde su mnogi naši gledaoci poredili dizajn glavnog junaka tog filma sa protagonistom ostvarenja Tito i ja.

Jojo Rabbit je te paralele nekako ozvaničio. U oba filma glavni junak je dečak fasciniran vođom u jednom totalitarnom sistemu kome se ovaj javlja kao imaginarni prijatelj i vodi ga kroz životne izazove.

Uprkos tome što su poređenja između Hitlera i Tita sama po sebi neumesna, određene sličnosti između ova dva filma zbilja postoje, u oba slučaja dečak je prikazan kao uzorni produkt sistema koji kontroliše život svojih građana do detalja i ubeđuje ih da veruju u razne bizarne ideje, a to mogu samo deca.

Međutim, sami filmovi se dubinski razlikuju jer Taika Vaititi i Goran Marković nisu autori sličnih poetika. Dok je Goran Marković majstor filmske moderne, Taika Vaititi dolazi iz tradicije amaterskog filma, mešanih tehnika, televizijskog skeča i žanrovske produkcije, pa je i njegov film agresivniji u plasiranju svake ideje.

Isto tako, Tito i ja je izašao u periodu kada je titoizam sasvim uminuo, dok Jojo rabbit želi da upozori na uspon populizma na Zapadu i opasnih ideologija koje sa njim idu, pa je samim tim njegov aktivizam paničniji. Stoga, iako Tito i ja zajedno sa Jojo Rabbit-om može jednog dana činiti dobar dupli program u Kinoteci, ove filmove treba razdvojiti.

Ono što je Vaititi doneo jeste dinamična, živopisna komedija koja spaja pripovedačku ekscentričnost i visoku komunikativnost, usput tretirajući naciste kao opasne karikature, slično Tarantinu u filmu Prokletnici. Jojo Rabbit je pravo bioskopsko uživanje u koje je Vaititi uložio kredit stečen režiranjem trećeg Tora za Marvel i obezbedio slobodu da se u savremenom Holivudu bavi jako ozbiljnom temom na provokativan način.

Apokalipsa danas – konačna verzija

Pre skoro dvadeset godina na Festu prikazana je duža verzija remek-dela Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole i mogu da posvedočim kako je reč o izuzetnom gledalačkom iskustvu. Ovo je klasik koji smo svi gledali bezbroj puta, ali malo ko od mlađe publike ga je zaista gledao na velikom ekranu.

Ovogodišnji Fest u programu „Fest klasik“ nudi i projekciju konačne Kopoline verzije ovog filma. I smatram da takav bioskopski praznik ne smete propustiti. Raskoš ovog filma, tematski i stilski prelazi koji prate transformaciju likova sami po sebi iz jednog u drugog gledanje pozivaju na novo čitanje.

Otud ne čudi da je i Kopola u više navrata sastavljao ovaj film, vraćajući neke izostavljene delove.

Iako mnogi filmovi nisu bolji u „dužim“, „rediteljskim“ verzijama, Apokalipsa je delo velikog autora u vrhunskoj formi i kao takva svaki minut snimljen tokom njenog nastanka ima smisla kada se iznova uvrsti u celinu. Ovo je jedan od onih filmova zahvaljujući kojima je kinematografija važna.

Evo prilike da se na to podsetimo.