Šta da pogledate na Festu, prvi deo

Imamo mesec dana da se pripremimo za ovogodišnji Fest i stotinak filmova koji su, po mišljenju umetničkog rukovodstva, obeležili proteklu sezonu.

Karte su od danas u prodaji, a ja ću pokušati da iz nekoliko epizoda ukažem na filmove koje ne biste smeli da propustite na ovogodišnjem Festu, vodeći računa ne samo o tome šta su umetnički dometi filmova već i njihova budućnost izvan ovog festivala, odnosno šanse da ih ponovo vidimo na velikom ekranu.

Stoga u prvi red preporuka spadaju oni filmovi koji izvan Festa možda uopšte neće ni doći u bioskope, a i ako dođu, verovatno neće moći da se odupru surovosti tržišta.

Samo 6,5

Počasno prvo mesto na listi preporuka zauzima film „Samo 6,5“ Saeda Rousteija.

Iranski cenzori očgledno ne rade dobro svoj posao ako je Saed Roustei mogao da dobije priliku da ovoliko puta pogleda filmove Majkla Mana i Žaka Odijara i snimi vrhunski film o narko-dilerima, istovremeno uzbudljiv krimić ali i oštru kritiku mnogo širih društvenih kretanja od same trgovine drogom.

Njegov svet je svež i, kad je reč o zapadnoj publici, potpuno nepotrošen, iako smo neke nagoveštaje ovoga imali proteklih godina u nekim nezavisnim iranskim produkcijama koje su podjednako dobro komunicirale i sa lokalnom i sa inostranom publikom.

Nije snaga Rousteijevog rukopisa samo u novom ambijentu već i reinvenciji postojećih žanrovskih konvencija. Protekelih nekoliko godina se nešto zanimljivo dešava u iranskom filmu, uticaj zapadnih kinematografija je opipljiv i konstruktivan.

Stoga, bez zadrške „Samo 6,5“ stoji kao najbolji krimić protekle sezone.

Ivana Grozna

I po estetici i po miljeu u kom je rediteljka stasala, „Ivana Grozna“ se može smatrati rumunskim filmom, ali ovo je i srpska koprodukcija, radnja je smeštena u Kladovo i u dovoljnoj meri je ovo i srpski film, da se njime možemo i mi ponositi.

Ovo je uspešan primer komunikacije srpskog filma sa specifičnim dokumentarnim postupcima rumunske kinematografije, urađena iz prve ruke, pa se može reći da je reč o najboljem susretu te vrste do sada.

Slično filmu „Moj jutarnji smeh“, koji je maltene aklamativno proglašen za najbolji srpski film prošle godine, i „Ivana Grozna“ donosi humor u naš art haus kakav nismo imali još od vremena kada su se Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara bavili Crnim talasom.

Dopunska nastava

Ivan Goran Vitez u trećem celovečernjem ostvarenju pokazuje svoj puni talenat. Dok su mu prva dva filma bila bazirana na konceptu, sa realizacijom koja je varirala u pogledu dometa, ovde on ima odličan balans temeljne zamisli i egzekucije.

„Dopunska nastava“ je crnohumorni triler koji iz jedne male priče o razljućenom razvedenom ocu koji otima razred kćeri koja mu je oduzeta postaje mnogo ozbiljnije seciranje društva.

Školski postupak je da se kroz „malu priču“ najbolje priča „velika priča“ i Vitez za to dobija najvišu ocenu.

Bela pobuna

Dokumentarni film Rubike Šah govori o akciji Rock Against Racism koja je spontano nastala u Londonu, kada je usled uspona Nacionalnog fronta i politika koje je zastupao kontroverzni konzervativni parlamentarac Inoh Pauel, došlo do porasta nasilja i rasizma.

Nekoliko velikih zvezda tog vremena, poput Erika Kleptona i Roda Stjuarta, stavilo se na stranu Pauelovih zapaljivih izjava i grupa londonskih levičara odgovorila je na to pismom u kom su odlučili da započnu ovu akciju.

Ubrzo ova akcija uzima maha, a organizatori koncerata okupljaju kako ideološke istomišljenike kao što su grupa „Kleš“ ili Tom Robinson, tako i crne izvođače uz uporne pokušaje da pridobiju i one koji su rado slušani među simpatizerima Nacionalnog fronta, recimo „Šem 69“.

Film je dinamičan, raspolaže bogatom arhivom i podseća da aktivizam u rokenrolu nikada ne izlazi iz mode.

Avanturisti

U programu „Fest klasik“ prikazuju se naslovi sa ranijih izdanja festivala i remek-dela filmske umetnosti u sklopu tematskih retrospektiva. Ove godine glumac u fokusu je Bekim Fehmiu i napravljena je zanimljiva selekcija filmova koje je snimao kod nas i u svetu.

Među njima su i „Avanturisti“ Luisa Gilberta, jedinstveno iskustvo u karijeri bilo kog glumca sa naših prostora i taj film ne smete propustiti da pogledate na velikom ekranu.

Na vrhuncu karijere, neposredno posle „Alfija“ i „Samo dvaput se živi“, Gilbert snima svoj zvanično najveći kiks, film kog se odricao i koji je uvršten u razne antologije najvećih promašaja – „Avanturisti“. Možda će sledeća tvrdnja zvučiti kao inaćenje filmofila, ali „Avanturisti“ su žestoko oklevetan film!

Naravno, nema nikakve sumnje da je reč o kiču, jer tročasovni format ovog filma koji evocira velike porodične sage svakako nije primeren adaptaciji bestseler-pisca Harolda Robinsa, čija proza nije uzor dobrog ukusa i vrhunske literature.

Isto tako, činjenica je da Luis Gilbert u ovom filmu vidi svoju priliku da snimi dejvidlinovsko ostvarenje, svog „Doktora Živaga“, iako Robins nije Pasternak i to možda deluje groteskno, ali sam poduhvat je i dalje uzbudljiv.

„Avanturisti“ su porodična saga koja prati Deksa Zenosa, fikcionalizovanu verziju Porfirija Rubiroze – od detinjstva koje je proveo u nemirnoj južnoameričkoj državi Kortegvaj, preko pučeva u kojima je pobeđivao i gubio njegov otac, života plejboja u Evropi, zaključno sa pokušajem da donese pravdu u svoju napaćenu domovinu.

Film pokriva period od četvrt veka, a Gilbert dosta vešto meša brutalnost leoneovskog špageti-vesterna, prikaze erotike i telesnosti iz viskontijevske festivalske kinematografije, intrige i akcione prizore kojih se ne bi postideli filmovi o Agentu 007 i već pomenuti linovski melodramski eksces.

Ako imamo u vidu disparatnost stilskih zahvata i uzora, pravo je čudo da „Avanturisti“ funkcionišu kao celina. A Gilbert upravo u tome uspeva.

Uprkos tome što film pati od izvesne nadutosti, i uprkos melodramskim odnosima koji nose energične preokrete svojstvene sapunskoj operi, „Avanturisti“ su raskošno i prilično dinamično tročasovno gledalačko iskustvo.

Jedan od razloga zašto je ovaj film odbačen kada je izašao svakako možemo prepoznati i u tome što je ovo bio studio-spektakl starog kova, a Novi Holivud je već stupio na scenu.

Ovo nije više bilo vreme u kome su takvi filmovi mogli da prođu i tročasovna trajanja su preostala samo za autore koji moraju mnogo toga da kažu. Gilbertov film je bio egzotična pustolovina i mešavina žanrova koja nije nastupila u pravom momentu.

Lin je u „Živagu“ imao Egipćanina Omara Šarifa, Gilbert je svog Šarifa našao u jugoslovenskom glumcu Bekimu Fehmiuu.

Uloga koju je dobio Fehmiu je prilika kakvu nikada ni pre ni posle njega nije dobio neki naš glumac.

Ovo je dominantna glavna uloga u spektaklu visoke A-produkcije. U tom trenutku, Fehmiu je počinjao svoju internacionalnu karijeru posle izuzetnog uspeha „Skupljača perja“.

Petrović je snimio svetski film, Gilbert je tada prepoznao Fehmiua kao svetskog glumca.

Nažalost, posle „Avanturista“, Fehmiu nije dobio ovako veliku priliku u tako ambicioznoj bioskopskoj produkciji.

Ali najvažnije je da ovu priliku kao glumac nije propustio.

Možda njegovo ime nije bilo dovoljno veliko da iznese ovaj film, ali Gilbert u Fehmiuu jeste našao svog Omara Šarifa u pogledu ispunjavanja onoga što su glumački zadaci.

Neki od saradnika na ovom filmu imali su više koristi od samog Gilberta, tu pre svega treba istaći Antonija Karlosa Žobima, koji je pisao muziku i u ovom filmu lansirao nekoliko svojih poznatih numera.

Gilbert je u „Avanturistima“ praktično jednim potezom uspeo da potroši sve kredite koje je stekao uspešnim Bondom i „Alfijevim“ snažnim odjekom i kod publike i kod kritike. Međutim, ovaj film je bio velika osveta B-reditelja.

Snimio je ne samo A-film već film koji je prikazivan iz dva dela, prvog dvočasovnog i drugog jednočasovnog.

Rečju, B-reditelj je dobio celu bioskopsku noć za sebe.

Nažalost, nije mu svanulo i posle ovoga Gilbertov put prema statusu autora koji nadilazi okvire industrijske proizvodnje filmova biva zaustavljen.