Novi Skorseze, stara priča i (kompjuterski) podmlađeni De Niro

Martin Skorseze je za Netfliks snimio troipočasovni film od 160 miliona dolara o mafijašima, nadovezujući se na ranija remek-dela kao što su Dobri momci i Kazino. Ogroman budžet, mada ni Kazino onomad nije bio nežan u pogledu cene, proistekao je iz efekta podmlađivanja glumaca jer De Niro sebe igra u tri životna doba kao i Džo Peši.

Stoga, imamo barem dva elementa ekscesa koja je samo Netfliks mogao dozvoliti Skorsezeu. Minutažu i podmlađivanje.

Pođimo od te dve stvari. Letos je bilo dosta polemike oko minutaže Tarantinovog filma Bilo jednom u Holivudu.

Taj film je trajao oko dva i po sata i tačno su nam jasni autorski zanosi, viškovi koje je očuvao i na kojima je insistirao.

Irac je, s druge strane, film koji je u pogledu strukture i na nivou izlaganja priče i na nivou tempa, makro i mikrodramaturgije potpuno konvencionalan i u skladu sa onim što je ne samo Skorsezeova poetika već u izvesnom smislu skorcezijanska poetika.

U ovom filmu Skorseze više liči na Skorsezea nego što jeste Skorseze jer nema diktiranja trendova, nema novih i svežih rešenja.

Samo pre nekoliko godina Skorseze je snimio Vuka sa Volstrita u kom je uspeo da pokrene ceo talas filmova o simpatičnim prevarantima koji su na nacionalnom nivou uspevali da opčine narod, i u tom filmu je ponovo držao masterklas o tehnici pripovedanja.

Irac je film koji je vrlo lako mogao snimiti i neki jako dobar Skorsezeov učenik.

Ako je film već ozbiljno oslonjen na sve moguće tehnike ubrzavanja izlaganja priče, zašto traje 210 minuta?

Pa u suštini, nema objašnjenja sem da je Skorseze znajući da ne ide u bioskop mogao da pusti mašti na volju, a to nije neko autorsko rešenje per se.

Niti je autorski proboj.

Skorseze odavno, doduše, nije autor koji previše mari za to koliko će mu film trajati i ne obazire se na publiku, ali 210 minuta ovog filma naprosto ni na jednom suštinskom nivou nisu prodor.

Kad je reč o podmlađivanju glumaca, ovo nije tako radikalan slučaj kao Blizanac.

De Niro igra sebe u tri životna doba, ali efekat podmlađivanja se vidi samo na licu.

Ipak, mi sve vreme gledamo sedamdsetogodišnjeg De Nira i to je jasno vidljivo iz glumčevog govora tela i to se ne može ispraviti nikakvim efektom.

Izvori iz produkcije navode da je baš taj efekat podmlađivanja bio razlog što je film koštao kao neki bitno drugačiji bioskopski spektakl.

Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da Skorseze u Ircu nije kapitalizovao dve osnovne tačke koje ne bi mogao imati u okvirima studija. Trajanje i budžet za specijalne efekte zapravo nisu dali filmu nikakav naročit umetnički domet.

Ono što, međutim, jesmo dobili jeste Skorsezeov film koji ne gazi nekim nepoznatim putevima, ali solidno radi ono što smo već videli.

Ruku na srce, autorov mafijaški imaginarij sa De Nirom u glavnoj ulozi je već toliko ofucan da je bio predmet parodije koju je igrao i sam De Niro, u slučaju Besonove Malavite čak i u Skorsezeovoj produkciji.

Ovog puta na neki način čak i kada ga Skorseze iznova oživljava, imamo dozu parodije u svemu tome. Naime, diferentia specifica ovog filma jeste da u njemu Skorseze kontemplira o starenju, o tome kako se čovek uprkos onome što mu je posao nesvakidašnji, pa makar bio i egzekutor za mafiju, zapravo stari i ostaje sam.

To sve danas deluje pomalo kao neki haj koncept nekog mladog reditelja tipa, „E zamisli film o tome kako su Skorsezeovi mafijaši omatorili“.

I sam Skorseze je, paradoksalno, tu vrstu tretmana doživeo u filmovima kao što su Mafijaš na terapiji ili Malavita i konačno u onom nesrećnom Povratku u ring gde se Piter Segal poigravao Razjarenim bikom i Rokijem.

U tom smislu, važno je naglasiti da je Džoker mnogo bitnija reinterpretacija skorsezeverzuma kroz Kralja komedije i Taksiste.

Irac je krajnje konvencionalan ulazak u taj imaginarij, s tim što treba imati u vidu da je Džimi Hofa (u interpretaciji Al Pačina) bitan lik u ovoj priči i da je seminalni film o njemu napravio Deni Devito.

I Devitov Hofa sa Džekom Nikolsonom ostaje netaknut kao klasik, iako je zanimljiv paradoks da Irac donosi drugačiju viziju Džimijeve smrti.

Istina jeste samo jedna, ali ne znamo ko ju je dosegao na filmu.

Sve ovo na stranu, koliko god da Irac nema onaj značaj koji mu se pridaje i dalje je reč o prazniku za sve nas koji volimo Skorsezea.

Možda ne dobijamo ono najbolje od njega, i svakako ništa novo, ali da – to jeste to, fina kolekcija hitova u kanonskom aranžmanu gde Rodrigo Prijeto falsifikuje Balhausa i Ričardsona, De Niro i Peši primaju pod svoje okrilje Al Pačina, i uspevaju da nas ubede kako sve to ipak neku težinu, a nije tezga u kojoj repriziraju svoje bajate fore.

Pačino kod Skorsezea je najveće osveženje, iako naravno susret De Nira i Pačina nije na nivou Vreline, kad je imao mitske proporcije, a i kako bi bio kad su se potom sretali pod toplim tezgaroškim okriljem Avija Lernera.

Ono što je u ovoj kolekciji moramo naglasiti jeste da ovo ipak nisu najveći hitovi, već samo jako solidna izvođenja numera na tragu ranijih.

Klasik je klasik, pa se sa Skorsezeom ne može mnogo pogrešiti. Ali može se pokušati.