Dana Budisavljević: Umetnošću ne možemo menjati svet, ali šta nam preostaje?

Filma ne bi bilo bez autentičnog Dnevnika Diane Budisavljević, koji je objavljen u Zagrebu 2003. godine.

„Priča je jako dugo bila prećutkivana. Sam Dnevnik je izašao 2003. godine. Objavio ga je Hrvatski državni arhiv. Tek 2010. ja dolazim do tog dnevnika i pokrećem tu avanturu zajedno sa producentkinjom i to prerasta polako u film“, rekla je, gostujući u Jutarnjem programu, rediteljka filma Dana Budisavljević.

U crno-belom filmu se potresni i retko, ili čak i nikada viđeni dokumentarni snimci, prepliću sa odglumljenim kratkim scenama.

„Jedna tako velika humanitarna priča, za koju mislim da je u evropskim razmerama jedinstvena, evo sad se govori da je to najveća akcija spasavanja dece u Drugom svetskom ratu, kao civilna akcija spasavanja, da takva priča ostane neispričana 70 godina, govori nešto o našim režimima“, kaže Dana.

Dodaje da smatra da Diana nije, na žalost, bila po normativu komunističkih vlasti, jer je bila Austrijanka i pripadnica visoke građanske klase.

Zasluge koje su pripale drugima 

Diana je naišla posle rata i na hladan odnos komunista, a 1945. godine oduzeli su joj kartoteku koju je brižljivo gradila, kako bi deca nakon rata mogla pronaći roditelje i zabranili su joj dalji rad, pa ona odlazi u potpunu anionimnost. 

„Zasluge su pripisane nekim drugim ljudima. Ostala je priča o kozaračkoj deci, osamdesetih godina se puno o tome pisalo, glumica Božidarka Frajt je kozaračko dete, međutim, ostalo je prećutano do današnjeg dana kako je zapravo do svega toga došlo“, objasnila je Budisavljevićeva.

„Diana je u svom dnevniku napisala da je u toj prvoj poseti logoru Gradiška, kad je dobila dozvolu, da je tamo bila filmska ekipa koja je snimala jedan propagandni film. Meni je to odmah bio znak da taj snimak negde mora da postoji“, seća se rediteljka.

Tragala je za snimcima, našla ih u Jugoslovenskoj kinoteci i na njima prepoznala Dianu. Ti snimci su iskorišćeni u filmu.

„Čini mi se da je bio poslednji momenat da se ovakav film snimi jer za Dianu smo, u dokumentarnom smislu zakasnili. Ona je umrla 1978. godine kao i većina njenih saradnika. Zaista, osim dnevnika, nema živih sagovornika akcije“, kaže Dana.

Decenijski istraživački rad 

Za film je bio potreban višegodišnji rad istoričara koje je predvodio Silvestar Mileta, u kome su pregledane hiljade stranica arhiva, zabeležene stotine sati intervjua i sakupljeni vredni materijali koji su omogućili da se na verodostojan način istrgne priča o Diani iz zaborava.

Glumačku ekipu predvodi Alma Prica koja je brilijantno odglumila hrabru i tajanstvenu Dianu Budisavljević.

„Ljudi kažu da je nemoguće umetnošću menjati svet ali šta nam drugo preostaje? Prijem publike u Puli, i posle aplauza kada je cela Arena ustala, 5.000 ljudi, i kada su svedoci pojavili na bini, to je bio takav doživljaj, da se meni činilo da se tu dogodilo više od filma, kao da je trenutak da je ljudima zaista dosta tih nebuloznih revizija istorije, bila je to jedna vrsta katarze kroz jedan težak film“, izjavila je rediteljka Budisavljević.

Film je napravljen u koprodukciji Hrvatske, Srbije i Slovenije. Premijera u Srbiji je 11. novembra u Kombank dvorani.

„Meni je bilo bitno, pošto je Hrvatska moja zemlja, da film Hrvatska i prihvati. Ona ga je i najviše finansirala što je isto dobar znak. Važno je da se sami bavimo svojim zločinima, mislim da posle ovog filma niko ne bi mogao da kaže da NDH nije bila zločinačka tvorevina, bazirana na rasnim zakonima. Svi oni koji danas potpuno suludo veličaju ustaštvo, ja mislim da ne znaju koji zločini i koje strahote stoje iza toga“, zaključila je Dana Budisavljević.