Grlić: Ne znam da li me strah ili veselje tera da snimam

„Već 50 godina ja hranim publiku i ona mene. Ali ipak čovek ne snima film za publiku, jer onda bi gledao da svima udovolji, a filmovi su intimne priče, neko može ih voleti, neko ne, ali ne treba pokušavati svima se svideti. Ja pravim filmove pokušavajući da ispričam priču i uvek se trudim da pronađem drugi način pričanja priče. To je najveća režiserska sloboda“, istakao je Grlić.

Naglašava da upravo ta sloboda reditelja da uvek radi nešto drugo omogućava gušt da svaki film doživljava kao da je prvi.

Grlić priznaje da već 10 godina pokušava da prestane da snima.

„Radio sam Karaulu kao svoj poslednji film, onda sam radio Neka ostane među nama kao apsolutno zadnji film, a Ustav (Republike Hrvatske) je bio nešto nakon čega neću takniti kameru, a sada se igram sa nečim što možda jednog dana bude film. To je strah od stajanja, bojim se da ću ako stanem, istopiti se ili se naći u nekom sopstvenom vakuumu. Ne znam da li me na snimanje filma tera strah ili veselje“, objasnio je Grlić.

Ispričao je Rajko Grlić i kako ga je stric uveo u svet filma, kada mu je poklonio kameru osmicu kada je imao samo 14 godina, da je FAMU upisao tako što je zajedno sa Lordanom Zafranovićem nagrađen na festivalu u Hrvatskoj, a deo nagrade je bila stipendija za čuvenu Prašku akademiju, te da se okrenuo filmu kada su mu rekli da nije za fudbalera.

Priznao je i da je 1968. godine izgubio veru u utopiju i iluziju da politika može nešto promeniti.

„Kada ste rođeni na ovom prostoru u bivšoj Jugoslaviji, onda je vaš život stalno određen politikom. Ovde je kupovina hleba politička stvar, politika ulazi u krevet, u telefon. Sa Praškim prolećem izgubio sam iluziju da se politikom može nešto menjati“, naglasio je Grlić.

Sa 46 godina krenuo je od nule u Americi i priznaje da je bilo teško, ali da želja za preživljavanjem tera čoveka da nastavi dalje.

Odlaskom u SAD, kako kaže, shvatio je da se 90 odsto života okreće oko novca, da je najveća izgubljena tekovina bivšeg jugoslovenskog sistema u tome što tada novac nije bio prioritet, a danas je razlog života za 95 odsto klinaca.

Trenutno je kod pete ruke rada na scenariju sa Antem Tomićem i otrkiva da je reč o savremenoj priči koja se odigrava u Zagrebu, reč je o krupnom kapitalu, mafiji i da li je moguće suprostaviti se tome.

Na pitanje u kakvom svetu danas živimo, Grlić oštro odgovara: „Živimo u sistemu koji je ukinuo vrednosti koje su funkcionisale 60 godina, a nije stvorio nove, u sistemu kojim vladaju poluidioti i ove prostore vode mediokriteti. U cilju te igre kultura je nestala. To je izgleda sudbina ovog prostora“.

Grlić živi u Ohaju, Zagrebu i Istri, a osim u filmu, uživa, kaže, u prijateljima, dobrom vinu i večeri i u kuvanju.

„To su te staračke discipline“, dodao je autor filmova Bravo maestro, Samo jednom se ljubi, U raljama života, Čaruga.