"Top gan", pa to je samo kopija jednog potcenjenog jugoslovenskog filma

Još dok je Toni Skot, reditelj "Top Gana", bio živ, najavljivan je nastavak u kom će Tom Kruz ponovo odigrati Meverika.

Pričalo se o raznim zapletima a jako je dugo pominjana ideja da će novi film govoriti o rivalstvu pilota koji su izučavali veštinu bliske borbe i operatera koji dejstvuju dronovima što je naravno sušta suprotnost u pristupu ratovanju, pa možemo reći i životu.

Doduše, bliska borba odavno baš i nije u primeni jer se koriste rakete kojima se protivnik gađa daleko izvan vizuelnog kontakta. 

Toni Skot je u međuvremenu počinio samoubistvo i nastavak je na kraju snimio jedan od Kruzovih "kućnih" reditelja poslednjih godina Džozef Kosinski koji se u toj plejadi saradnika velikog superstara izdvojio kao vizuelno nadahnut stilista kod kog značajnu ulogu igra produkcioni dizajn.

Nažalost, ljubitelji prvog "Top Gana" a još više oni koji vole vojnu tehniku doživeli su poprilično razočaranje kada su videli prvi trejler za film.

Naime, u novom filmu umesto neke nove moćne mašine, Tom Kruz za početak vozi F-18, lovac koji je nekako bio smatran slabijim adutom američke vazdušne sile od F-14 kojim je upravljao kod Tonija Skota.

Mada ima na kraju trejlera i jedan kadar u kom se vidi F-14, taj neprevaziđeni mornarički old tajmer, klasik koji se nalazio u samo dva vazduhoplovstva - američkom i - koliko god to neverovatno zvučalo - iranskom, ali glavni teret Meverikovih vragolija podnosi F-18.

Reklo bi se da se pored Turske iz projekta F-35 povukao i Holivud, čim se u ovom filmu koji svakako treba da bude vrhunski produkt američkog vojno-zabavljačkog kompleksa opredelio za F-18.

Pre nekoliko godina je Zoltan Dani, čovek koji je oborio američki F-117 bio protagonista dokumentarnog filma "Drugi susret".

O njemu još nema igranog filma ali verujem da će našu publiku zabaviti činjenica da je PVO Republike Srpske u filmu "Iza neprijateljskih linija" oborila upravo F-18, za čijim je upravljačem tom prilikom bio Oven Vilson.

Dakle, F-18 nije baš na ceni u Fabrici snova.

Međutim, vojna autentičnost zapravo nikada nije ni bila ključni adut "Top Gana".

Uostalom, u sceni završne vazdušne bitke američki lovci biju bitku sa "sovjetskim" letelicama koje glumi bitno manji i inferiorniji F-5, takođe američki avion koji se ni u jednom borbenom scenariju ne bi našao nasuprot F-14 niti liči na bilo koji suparnički avion tog vremena.

Ono što je "Top Gan" učinilo jednim od najikoničnijih filmova osamdesetih i uz Istvudovog "Vojničinu" jednim od najmoćnijih regrutnih oružja američkih oružanih snaga jeste harizma glavnih glumaca i kinestetičnost Skotovog rediteljskog postupka. 

Letenje borbenim avionima postaje vrhunski audio-vizuelni doživljaj, visokoestetizovan spoj čoveka i mašine koji budi gotovo organsku reakciju kod gledalaca.

Sasvim sigurno da u naše vreme, veći broj mladića širom sveta i dalje upisuje Vojnu akademiju zbog ovog filma nego zbog nekih objektivnih saznanja o tome šta ih tamo čeka.

Međutim, koliko god to neverovatno zvučalo, SFRJ je dobro prepoznala trend koji su započeli "Vojničina" i "Top Gan" i pokušala je tokom osamdesetih da izgradi svoj vojnozabavljački kompleks.

"Daleko nebo" je jugoslovenski "Top Gan" a "Najbolji" je jugoslovenski "Vojničina".

Preuzimanje uzora je toliko doslovno da ovi filmovi govore o istim rodovima vojske - "Daleko nebo" o vojnom vazduhoplovstvu a "Najbolji" o mornaričkoj pešadiji, potpuno identično kao filmovi Tonija Skota i Klinta Istvuda.

Zadržimo se međutim ovom prilikom na "Dalekom nebu".

Ovaj film je režirao Stjepan Čikeš, specijalista za dokumentarne filmove o avijaciji.

Zaplet ima didaktički i izrazito propagandni karakter - prikazuje Macuru, mladog pilota koji leti na Migu-21 i tokom dramatičnog leta počinje da se priseća kako majka nije želela da ga pusti u pilotsku školu jer mu je otac poginuo kao pilot JNA.

Seća se školovanja gde je bio pod velikim pritiskom jer je sećanje na njegovog oca bilo još uvek veoma živo među instruktorima, a naročito kod porodičnog prijatelja potpukovnika koji ga podvrgava raznim složenim proverama ne bi li mu slomio volju.

Sličnu porodičnu situaciju ima i Meverik, čiji je otac stradao u Vijetnamskom ratu kao pilot i koji uspeva da upadne u razne konflite sa nastavnicima dok pokušava da izađe iz očeve senke.

Među nastavnicima takođe sreće očeve prijatelje i sa njima se suočava sa traumom tog gubitka.

Isto tako, i Čikešov i Skotov junak su adrenalinski ovisnici, ljubitelji opasnosti i ekstremnih situacija.

Pre nego što ove neverovatne sličnosti pripišemo želji jugoslovenskih filmadžija i oficira zaduženih za propagandu da doslovno prepišu američki uzor - napomenimo - "Daleko nebo" je izašlo 1982. godine a "Top Gan" 1986.!

Dakle, jedino je "Top Gan" mogao biti kopija "Dalekog neba" a ne obrnuto.

Zašto "Daleko nebo" danas nije popularniji film?

Pa nažalost, zato što je producent "Top Gana" Don Simpson ipak mnogo bolje držao prst na pulsu mlade publike od propagandista iz JNA.

Za razliku od Stjepana Čikeša koji je sa slično postavljenim karakterima kao u "Top Ganu" na kraju snimio nešto što "matorci" misle da mladi "treba" da gledaju, Simpson i Skot su snimili nešto što mladi zaista žele da gledaju.

Njihov prikaz letenja i vojne akcije, kao i pilotske svakodnevice je naprosto seksi, odvija se na zvučnoj slici sačinjenoj od vrhunskih pop pesama koje je usmeravao Đorđo Moroder i instrumentalne pratnje koju je izgradio Harald Faltermajer, jedan od ključnih kompozitora koji je oblikovao izraz savremene muzike i njegov najbolji učenik.

"Daleko nebo" nosi u sebi naivnost i rigidnost vojnog sistema u kome je nastao, premda je te 1982. godine jugoslovenski film bio daleko "nestašniji" nego što je Čikeš želeo da pokaže.

Međutim, umesto da za taj posao uzmu autore koji su tada bili u direktnom dodiru sa popularnom kulturom mladih i da snime nešto što će diktirati trendove, napravljen je film koji može da potpiše neki vojni aparatčik.

Jugoslovenska popularna kultura je paradoksalno tada imala resurse u domenu muzike, dizajna, mode da iznedri znatno efektniji film, no to se nije desilo.

Na filmu "Najbolji" koji je izašao 1989. godine, ispravljene su neke od grešaka.

Angažovan je dinamičan hrvatski reditelj Dejan Šorak a scenario je pisao Siniša Kovačević, možda i najveštiji scenaristički hroničar života u JNA, potpisnik kultne televizijske drame "Svečana obaveza".

"Najbolji" je međutim izašao kada već Jugoslaviji nije bilo spasa i nije mogla da zaživi ta slika jugoslovenske moderne u kojoj mladi oficir na putu od Beograda do Trebinja silno gazi svog "juga", ostavljajući za sobom svoju glamuroznu devojku, kao što je Pit Mičel Meverik davao gas na motoru.

Glavni glumac Vicko Ruić takođe nije bio kalibar mladog Toma Kruza i sve je to doprinelo da ovaj mnogo bolje spakovan propagandni rad takođe ostane na marginama naše kinematografije.

"Top Gan" stiže u bioskope idućeg leta. Nadajmo se da se neće svesti samo na zloupotrebu naše nostalgije.

I što je još važnije, nadajmo se da Tom Kruz u međuvremenu nije stareći postao ono što su bili jugoslovenski aparatčici.

Siguran sam da u rukama dobrog reditelja, film ovog tipa može da nas bar na par sati izmesti iz onih 78 dana tokom kojih smo se nalazili sa druge strane pilotske palice, ali ne bežim od toga da možda više nikada nećemo moći da uživamo u takvom filmu kao tada.

Trejler za novi "Top Gan" izašao je 18. jula ove godine.

Istog dana u okolini Ečke srušio se trenažni avion Zlin registracije YU-CDG koji smo mogli videti u filmu "Daleko nebo".

Dok se Meverikova pustolovina nastavlja, istovremeno polako nestaju i poslednji delovi sveta koji je konstiusao film "Daleko nebo", od pilotske škole u Mostaru pa nadalje sve do samih aparata koje smo gledali na ekranu.

A što se F-18 tiče, treba da budemo bezbrižni. Ako su oni u "Top Ganu" 2020. godine, onda polovni Migovi-29 nisu uopšte bili loša investicija.