Dimitrije Vojnov: Puni srpski ulazak u "peak TV" sa serijom „Pet“ Balše Đoga

Neke serije poput Senki nad Balkanom kod nas, ili Novina u Hrvatskoj, otvoreno su pretendovale na narečeni HBO domet, a HRT-ova Patrola na cesti je zbilja bila ozbiljno oslonjena na estetiku programa tog tipa, naročito onih koje pravi kanal AMC koji nas je zadužio serijama poput Mad Men, recimo. 

Mogu se iskopati još neke serije za koje bismo mogli reći da su dosezale estetske postulate "peak TV-a", recimo hrvatski Čuvar dvorca Lukasa Nole koji podseća na neku lecarreovsku Bi-Bi-Si produkciju. 

Puni srpski ulazak u "peak TV" dešava se sa serijom Pet Balše Đoga koja je „nekako s proleća“ krenula sa emitovanjem na RTS-u. U njoj se konačno kod nas jednim delom usvajaju narativni postulati "peak TV-a", a istovremeno se donosi ono što je osnovna karakteristika ovog stadijuma razvoja televizijske serije – a to je suštinska formalna nepredvidivost. 

Ako bismo pokušali da smestimo Pet u nekakav referentni okvir, svakako prva serija koja pada na um je klasik Linde la Plant Widows, stara britanska serija o udovicama grupe lopova koje odlučuju da dovrše posao koji su planirali njihovi muževi. Đogo oživljava ovu ideju kroz priču o ženama koji ostale iza tvrdih momaka sa beogradskog asfalta i odlučile da dovrše veliki posao koji je osmislio jedan od njih. Validnost Đogovog oslanjanja na Widows potvrdio je oskarovac Stiv Mekvin, koji je započeo rad na rimejku serije Linde la Plant. Retko kada se naša televizija nalazi u sinhronitetu sa svetskim tokovima na ovakav način, a još ređe imamo priliku da ih prestignemo i imamo sadržaj pre njih.

Tu se međutim ne završava sličnost između Pet i Mekvinovog Widows-a. Naime, u oba slučaja imamo primer jedne dramske celine koja se „bavi mnogim stvarima“ a ne samo „onim o čemu je“, i spremna je da kroz digresije dublje istraži svaki sloj na koji se u toj priči naiđe. Prosto neverovatno je da Pet, koja je snimana isto kada i Widows, tokom leta 2017. godine ima ne samo sličnu premisu već i slične „ukrase“ kojima se izlazi iz pripovedačkog toka – u oba slučaja recimo imamo muzičku numeru gde junak izvede pesmu u potpuno neočekivanoj situaciji.

Međutim, ovo nije slučaj paralele serija Senke nad Balkanom i Berlin Vavilon gde je isti roman poslužio nezvanično odnosno zvanično kao inspiracija za seriju jer ovo što Đogo snima nije derivat Widows-a. Ovo je mnogo dublja studija ženske strane i iskustva u ludilu koje proživljavamo proteklih tridesetak godina, i njihovog snalaženju u svetu koje su ostavili njihovi mačo očevi i supruzi pre nego što su popili metak na beogradskom asfaltu.

Ako je Widows Linde la Plant po rečima samog Mekvina bio serija u kojoj je on po prvi put video žene da rade neke stvari koji se dotle isključivo činili muškarci na ekranu, a njegov film pak šira refleksija na aktuelne društvene događaje u SAD, onda Đogova serija govori o fenomenima koji su više decenija prisutni, a pokazuje nam stvari koje ne da žene nisu radile na ekranu kod nas, već niko nije radio na ekranu kod nas.

Kao i svaka vrhunska serija "peak TV" ere, na pitanje o čemu govori, nema jednostavnog odgovora. Pet je serija „o mnogim stvarima“. U osnovi je ovo kriminalistička priča, ali istovremeno ovo je priča o ženama, njihovom odgovoru na izazove koje su im ostavili muškarci koji su imali tu privilegiju da poginu i ne brinu dalje o okolnostima koje su stvorili, ali isto tako ovo je i dublji studija maskuliniteta kod nas, društvenih okolnosti, slike o sebi koju ljudi grade i onome što se krije iza toga, priča o porodici i njenom raspadu. Vizuelno, ovo je serija o našem gradu, o tome kako je on uzbudljiv, misteriozan, opasan tokom toplog leto koje jedino nije relaksirano i lenjo.

Dramska postavka ove serije je izuzetno moderna, bez robovanja bilo kom strukturalnom obrascu što ne rezultira potpunim haosom i dramaturškim analfabetizmom kao recimo u Vratiće se rode već jednim intrigantnim prevazilaženjem konvencije. Đogo slobodno i vrlo sigurno klizi između tenzije i topline, vrhunski zategnutog krimića i gotovo nadrealne romantične slike sveta, koristeći svu onu slobodu koju nam je pružio Tvin Piks baš u vreme kada su haosi krenuli u našem društvu pa i kulturi. Otud ima nešto poetično u tome da se u seriji Pet istovremeno sumira proteklih tridesetak godina kolapsa u našem društvu a da istovremeno dobijamo i dramski program koji izgleda kao deo evolucije započete u to isto vreme.

Pet je serija koja je nastala mimo uspostavljenih estetskih i produkcionih obrazaca kod nas. U njoj veliki glumci igraju male uloge, naturščici nose najznačajnije i najubedljivije likove, donosi neke antologijske scene – kako dramske tako i akcione, i negde je potpuno prirodno da sve ono što nedostaje na našim ekranima i dođe sa mesta koje nam je nezamislivo, i svih ovih godina potpuno izolovano izvan osnovnog toka naše televizijske produkcije.

U tom pogledu, nisam siguran koliko Pet kao „sui generis" ostvarenje može poslužiti kao temelj za dalji rad na podizanju naše televizijske produkcije ali dobar vam stojim –jedanaest sedmica smo na RTS-u biti po prvi put u istoriji biti na samom izvoru onog najzanimljivijeg što se danas u svetu prikazuje na televiziji.