Radovanović: I dalje živimo agoniju kraja komunizma

Radovanović u intervjuu za Tanjug ističe da mu je Dušan Makavejev postao omiljeni reditelj još u mladosti kada je „u onom socijalističkom sivilu“ pogledao njegov film Nevinost bez zaštite i prvi put poželeo da se bavi filmom.

Fascinirao ga je „odnos prema umetnosti kao prema iluziji, život kao umetnička veština koja ima sve: od cirkusa do ozbiljne analize društvenog sistema“.

„Mak je u svojoj 70. godini došao kod mene u montažu, dok sam radio film Kasting. Neko mu je rekao da sam talentovan i sam je poželeo da vidi to što radim. Od tada je dolazio na premijeru svakog mog filma. Znam da je voleo i Pileće izbore, Hitnu pomoć, a kubanski film Uz Fidela do kraja je obožavao. Dao mi je i lep savet oko Enklave. Kada sam mu 2010. godine rekao  za moju nameru da napišem scenario za film koji bi govorio o mržnji koja razdvaja narode, kazao mi je: 'Nemoj o mržnji, daj o ljubavi'“, priseća se Radovanović.

Film Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali Radovanović je odlučio da snima pošto je došao u posed tajno snimljenih audio traka s diskusijom o filmu WR: Misterije organizma na specijalnoj projekciji u organizaciji Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine, a nakon uspeha ovog filma u Kanu.

„Shvatio sam da je to neverovatan dokumentarni materijal koji je, s jedne strane, poslužio kao uvod u zabranu tog filma, a, s druge, ima istorijsku vrednost, jer na suštinski način reflektuje duh titoizma. S obzirom da današnje generacije filmskih umetnika koje nisu živele u tom periodu, a prave svoje viđenje te epohe, nesvesno ili svesno stvaraju lažnu sliku o tom periodu. Govore o titoizmu kao o nekom gotovo idiličnom društvu, valjda oduševljeni idejom da su se na Brionima pojavljivali Sofija Loren i Liz Tejlor, a da je 'prosečan Jugosloven' mogao da pazari farmerke u Trstu. Prosto, u ovom filmu imao sam potrebu da ukažem na suštinu, a to je da je titoistička Jugoslavija imala sve prerogative totalitarnog sistema, a prvi je da nije bilo slobode govora“, objašnjava Radovanović.

Dodaje da ga je i film WR: Misterije organizma Dušana Makavejeva suštinski zanimao kao lakmus papir koji je prikazivao dokle titoističko društvo toleriše umetničke slobode.

„Kao prvo mogli su da rade samo oni koji su bili deo sistema, koji su bili članovi partije ili bliski sistemu po bilo kojoj osnovi. Taj sistem je tolerisao samo ono što je deo njega. Kad se umetnik otisne i počne da preispituje njegove vrednosti, onda on postaje opasan, postaje neprijatelj sistema i sistem nepogrešivo pokazuje svoje suštinsko totalitarno lice".

Diskusija u bioskopu „Arena“ 5. juna 1971. godine na specijalnoj projekciji Makavejevljevog filma, prema rečima Radovanovića, fenomenalno je objasnila mehanizam sistema takozvanog „novog čoveka-samoupravljača“.

„U tom napadu na Makavejava imate nešto što je nepomirljivo – pokušaj uspostavljanja demokratije bez suštinske slobode ili pokušaj uspostavljanja slobode bez istinske demokratije. To je trauma titoizma“, ocenio je Radovanović.

Makavejev je ohrabrio Radovanovića pre dve godine da počne sa snimanjem filma, i želeo je da u njemu učestvuje u kasnijoj fazi. Međutim, iz objekivnih razloga do toga nije došlo, te u filmu nema intervjua sa slavnim rediteljem koji je nedavno preminuo.

Radovanović je kamerom zabeležio poslednje pojavljivanje Makavejeva u javnosti decembra 2016. godine, što je bio i datum početka snimanja ovog dokumentarno-igranog filma, ili kako autor voli da kaže, „hibridnog filma“, a nastavljeno je 14. marta prošle godine snimanjem Milene Dravić u Kulturnom centru Beograda, što je ujedno i njeno poslednje pojavljivanje u filmu.

U Radovanovićevom ostvarenju se poslednji put pojavljuje i Andrej Popović, autor čuvene fotografije Bogdana Tirnanića iz filma Rani radovi Želimira Žilnika.

„Film je nenadano dobio jaku emotivnu vrednost jer se u njemu poslednji put pojavljuju ljudi koji su preminuli pre njegove premijere“, naglašava Radovanović, i dodaje da će publika prvi put videti materijal sa snimanja filma Mister Montenegro, zatim snimak iz Berlina iz 1991. godine sa snimanja Gorila se kupa u podne, kao i neke retko objavljivane fotografije.

Posebno emotivno iskustvo za Radovanovića bilo je snimanje Milene Dravić.

„Pojavila se kao najveća holivudska diva na stepeništu u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Sišla je bez ponuđene pomoći, sela je, došminkala se i rekla: 'Deco, slikajte me lepo'. U toj rečenici je sublimiran odnos jedne velike glumice prema svojoj profesiji, prema publici, prema trajanju. Ta sekvenca sa njom je i omaž njenom delu. Ona je verovatno najinspirativniju i najšarmantniju ulogu ostvarila u WR:Misterija organizma, pa je i moj film u neku ruku postao omaž njoj kao glumici i glumačkoj profesiji uopšte“, istakao je Radovanović.

Pored Milene Dravić, Andreja Popovića, u filmu su učestvovali i Petar Volk, Ilija Bašić, Slobodan Miletić, Branislav Dimitrijević, a Makavejevljevu odbranu, koja tonski nije sačuvana do kraja, odigrao je Svetozar Cvetković.

Radovanović veruje da će film Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali postati ozbiljan istorijski izvor za kasnije generacije.

„To je želja da se rekonstruiše jedno vreme, da se vidi da Slobodan Milošević nije pao sa neba, nego je direktan naslednik jednog totalitarnog sistema, aparatčik, kao i svi njegovi kompanjerosi u susednim republikama, i da mi i dalje živimo agoniju kraja komunizma“, zaključuje Radovanović.

On naglašava da je sam Dušan Makavejev, 2001. godine, dao sjajnu definiciju titoizma: „Moja nekadašnja zemlja tvrdila je za sebe da je društveni eksperiment, a više je ličila na kombinaciju zatvora i cirkusa“.

Razmatrajući temu hrabrosti danas u umetnosti, reditelj konstatuje da živimo u svetu siromaštva i da teško možemo govoriti o kritičkom javnom mnjenju kada imamo traumu da li možemo da platimo kafu u restoranu.

„Mi živimo siromaštvo kontaminirani ekranima sa kojih izbijaju bljuvotine rijaliti šoua i sveprisutne politike. Većina nas želi da pobegne od ove duboko pervertirane i korumpirane realnosti. Međutim, umetnici, naročito filmadžije, po prirodi svog posla uvek su konzumirali sistem i postajali voljno ili nevoljno deo njegove koruptivne mase“, mišljenja je Radovanović.

„Recite mi ijednog ozbiljnog srpskog glumca ili producenta koji se nije popeo na predizbornu binu neke političke stranke ili nije radio promotivu političku kampanju u Srbiji, ili nije bio vezan za neki 'proizvod' nekog javnog preduzeća ili neke državne institucije. Pa bili su i ministri kulture. Pesnici nisu, jer je njihova reč užasno 'jeftina', slikari su takođe 'jeftini'. Oni ne moraju da traže partnerstvo s državom, ali mi koji se bavimo filmom, dakle umetnošću koja zavisi od skupe tehnološke infrastrukture i koja je kolektivni čin, tražimo savez s državom koja se isključivo percipira kroz političku opciju i tu se otvara prostor za nevolje“, zaključuje Radovanović, koji već priprema novi film o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine i fenomenu straha.